ABOLICIJA!? JA SJEĆAM SE…

Od juče pratim spin da je Slobodan Milošević aboliran od odgovornosti za pičvajze 90ih. Jasno mi je zašto je potrebno usaditi novo sećanje u kolektivni um. Samo, mi nismo BORG. I to usađivanje novog mišljenja će da ide malo teže, bar što se mojih sapatnika tiče.

Moji sapatnici su svi oni rođeni s kraja 60ih do početka 80ih godina prošlog veka.

Realno, mi, rođeni od ’75. do ’81., smo najgore prošli. Nazivaju nas i generacijom X ili ti Izgubljenom Genracijom. I znate šta? Uopšte ne greše.

Nismo mi izgubljeni u materijalnom smislu. Ne poznajem nikoga rođenog u ovom periodu da nije ‘snađen’. Ima primeraka koji ne žele da rade, ali, ruku na srce, svi smo ostvareni u svojim profesijama. Jedan drugar iz odeljenja iz osnovne juri treći doktorat, drugi širi biznis širom Austrije (ima servis za automobile), jedna drugarica ima lanac frizerskih salona u Kanadi, druga je dr specijalista i pali uskoro za Norvešku… Neki su pokrenuli sopstvenu proizvodnju, neki su advokati, lekari, profesori… Svi smo uspešni u poslovnom smislu. Sa te strane nismo nimalo izgubljena generacija. Ima objašnjenje zašto je to tako, ali da idemo redom…

S druge strane, mnogi su single, razvedeni ili u nesrećnim brakovima pred razvodom. Neki su se oprobali i drugi put u braku (koji su završili fijaskom). U ovom segmentu ne da smo izgubljena generacija, nego lutamo po bespućima Univerzuma!

Zašto je to tako? Zbog devedesetih.

Lično meni, trebalo je jako dugo da prihvatim šta se to događa unutar mene, na podsvesnom nivou. Nije mi lakše ni danas kada znam šta mi je. Jednostavno, za nas nema leka. Možemo samo da spoznamo šta nam je, a kad dođemo do spoznaje da budemo fer prema ljudima koji očekuju nešto od nas i da im kažemo iskreno. Sve je krenulo sa devedesetima…

Prvo su nam komšije i rođake rođene krajem ’60. i s početka ’70. odvodili na ratište. Umesto da razmišljamo na koji koncert zapaliti, ko će koga da smuva, sedeli smo i hipnotisano gledali dnevnik u pola osam, koji je trajao sat i po. Svako gledanje dnevnika je proticalo u molbi Univerzumu da ne snime iskasapljeno telo nekog našeg tamo negde, u našoj domovini, koja to više nije. Dok smo gledali taj dnevnik, smenjivale su se scene gore od najgoreg horora: komadi tela, iskasapljeni leševi, dečije igračke, razrušeni domovi… Zar je zaista bitno kojoj nacionalnosti su pripadali ti ostaci!? Nakon tog dnevnika smo se okupljali na ćošku ulice i, uglavnom, ćutali. Nekad smo pričali o novoj muzici, vajkali se što nema koncerata kod nas… Onda bismo odlazili kod drugara u komšiluku i vrteli ploče: Purple, Zeppelin, Uriah Heep, Psihomodo Pop, Atomce, Smak… I slušali smo u tišini. Do besvesti. Svako je razmišljao o nekom svom tamo negde. Meni je bilo mobilisano pola familije. Nismo znali nikoga kome neko nije bio ‘otet’ na takav način. A onda su počeli da stižu kovčezi. Puni, delimično puni ili prazni. Ni tada nije bilo mržnje u nama. Nije je bilo u meni. Nije nikad nama bio kriv onaj tamo neki što je ubio nekog naše. Ne. Uvek su nam bili krivi oni što su sve to započeli. A odlično znamo ko su oni.

Onda je došla inflacija. I pored horora na TVu i u životu, bacili su nas na novi level ludila – bacili su nas u laganu smrt. Sa 16 godina shvatiš kako se porodica raspada. Kako to ne možeš da zaustaviš. Kako mama i tata ne umeju da se ‘snađu’, kako imaš SREĆE!!!! što svaki dan imaš kačamak, neko jaje, krompir i brašno. TO JE BILA SREĆA TADA! Tako si se smatrao srećnim. Za ove mlađe: nemate pojma koliko ljudi ni to nije imalo. Nikada nije urađeno istraživanje koliko je ljudi tih godina umrlo od gladi… Onda dođe trenutak kad shvatiš da okupljanja u parkiću, na ćošku ulice, kao i šetnja gradom pored šljaštećih kafića iz kojih urla turbo folk i nema nekog smisla. Rat je. Glad je. Šta drugo možeš do da odbaciš detinjstvo i počneš da radiš. Snalazio se kako je ko umeo, jedni smo druge vukli… Neki su otišli krimogenim putem, drugi smo se raspadali po kafićima, razvlačili neke gajbice, brali voće u sezoni… I to sve za par maraka. Pored obaveze da idemo u školu sami smo sebi zadali još jednu: da preživimo i da naši prežive pored nas. Nismo imali vremena za nešto drugo, za dečije stvari. Ne. Kroz te poslove smo se sretali najviše sa najvećim ljudskim šljamom, koji te zajebe, izrabi, pokrade… To nam je na duže staze donelo benefit: danas nam ne treba duže od minut – dva da provalimo kakav je ko čovek u direktnoj komunikaciji sa njim. Viđali smo se retko, a i kad bi se videli bili smo mrtvi umorni i pričali smo o poslu.

Onda se pojavio tračak nade: inflacija je obuzdana, mi smo svršavali srednju, a i opozicija se konačno organizovala. Nama je bilo očajnički potrebno da verujemo, da želimo i da nešto promenimo. Bilo šta. Neki od nas su krenuli na faks, neki nastavili rad na crno, muljanje… Ali svi do jednog smo krenuli u promene. Na proteste. Ovi koji nisu krenuli na faks su pomagali nama koji jesmo da nađemo poslove, a da se, ipak, uklopimo sa studiranjem. I dalje nam je preživljavanje bilo prioritet. Svi smo hteli samo one obične, najobičnije stvari… I mislili smo da će ih promene doneti. Naredne 3-4 godine smo proveli na ulici. Boreći se protiv režima ovoga koga danas žele da aboliraju, da usade novo kolektivno sećanje kao istinu o njemu. A on je slao svoje pse na nas. Hapsili su nas. Tukli su nas. Pa, su nas opet tukli. Pa, su nas tukli krvnički. I opet. I opet. I opet. I opet…

Onda su jednom zasvirale sirene za vazdušnu opasnost. Pa, su počeli da skupljaju moje vršnjake. Skupljali su ih i slali. Opet su počeli da stižu puni, poluprazni i prazni kovčezi. Imali smo još jedan krug suza… Onda su se desile promene. Onda smo shvatili da smo izigrani. Da smo iskorišćeni. Da se suštinski ništa nije promenilo.

Nije se ništa promenilo, jer se društvo u celini promenilo. Nad društvom je izvršen kulturni genocid.

Kulturni genocid je počeo početkom ’90., a nastavljen je i u 21. veku sa novom vladajućom strukturom. Davno je jedan pametan rekao da nijednoj vlasti ne odgovara obrazovano biračko telo. I bio je potpuno u pravu…

Moja generacija… Tada smo već zagazili u dvadesete. Nekada su se u tim godinama pravili ozbiljni planovi, formirale nove porodice. Međutim, mi smo počeli da jurimo duhove. Da jurimo propušteno. Već su studije bile ili završene ili pri kraju, svi smo već dugo radili, bilo je i nekog keša i mi smo jurcali sa žurke na žurku, sa koncerta na koncert; štedeli godinu dana za neki produženi vikend negde preko… Jer smo toga ostali željni. Furali smo instant veze, pa i instant brakove. Neki su dobili i instant decu. Sve je bilo kratkog daha. Onog trenutka kad smo shvatali da to nije taj osećaj, sve se raspadalo u paramparčad; a mi nastavljali dalje.

Nama, sada već u četvrtoj i petoj deceniji, fale tih 16, 17, 18… Da idemo na koncerte, da se ludiramo, da se držimo sa nekim za ruku, pa da se ne držimo, pa da vozimo skate, pa da… I mi to čitavog života jurimo. Tih naših 16, 17, 18… To su naše izgubljene godine. To je nešto što nikad nećemo vratiti. To je rupa sa kojom ćemo da umremo. Prosto, nismo celi. Nikada nećemo biti celi.

Mi smo jedna duboko i nepovratno sjebana generacija.

Sjebali su nas politika devedesetih i perjanice te politike, na čelu sa Slobodanom Miloševićem. Mi smo emotivni invalidi. Previše sranja nam se desilo, prerano smo prestali da budemo deca, suviše živo sećanje je na sve. Najviše na pune, poluprazne i prazne kovčege. Dva kruga njih.

Ništa od toga mi nismo tražili. Borili smo se na svoj način protiv ludila u kome smo se našli. Mi smo svoju bitku izgubili. Zato se danas klonimo politike. Mi znamo da su svi oni isti. Mi znamo šta je svima njima cilj. Mi nismo kao oni.

Imamo neke svoje mehure, u kojima živimo. Nekada nam se mehuri dodirnu, pa bude lepo. Ali ih nikada ne spajamo. Zato što su naše traume neizlečive.

Danas imamo hordu poslovno uspešnih, pametnih i nasmejanih ljudi. Vi nikada nećete shvatiti šta se krije iza naših osmeha. Mi se, prosto, pogledom razumemo. To je nešto samo naše. To je zajedničko za sve nas. Nas, žrtve devedesetih.

Advertisements

3 thoughts on “ABOLICIJA!? JA SJEĆAM SE…

  1. Crna says:

    Pa dobro, izgubili smo detinjstvo i šta sad, da se u’vatimo za glavu i da plačemo?
    …i nije naša generacija (Ja sam 79-to) najviše najebala, mi sto 90-tih bili klinci, izdržavana lica…najebali su naši roditelji i starije generacije jer su se budili sa “Da li će moja deca danas imati šta za jelo”, “Da li ću danas poginuti na ratištu”, “Da li ću, kad ovi uđu u selo, ja biti ubijena…a moja ćerka silovana”

    …a Slobu džabe aboliraju…on je aboliran već poodvno…na vlasti su SRS, SPS i JUL – baš ko onomad i dalje su Cece i Karleuše najslušanije zvezde, i dalje se primenjuje demagogija iz 90-tih, i dalje su ovi Srbi mentalno nepromenjeni Srbi iz 90-tih.

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s