Samo mir…

Nevezano za današnji pičvajz. Neću o tome kako su nam napali premijera. Rekla sam na tu temu šta sam imala. Hoću o nečemu drugom. O ljudima koji dele na ‘naše’ i ‘njihove’. I to nema veze sa nacionalnom pripadnošću. Svako ko deli na ‘naše’ i ‘njihove’… Ne znam, ne mogu to da razumem.

Kako se vi ponašate na stratištima? Kako se osećate? Jeste li zastali, zatvorili oči, omirisali vazduh i zamislili taj dan? Jeste li razmišljali o žrtvi? Da li ste razmišljali o čemu je razmišljala pre nego što su je ubili? Da li se nadala spasu? Kakve li su joj životne planove prekinuli? Da li je iko ostao da plače za njom? Da li je razmišljala o tome kako će se njeni najbliži osećati? Da li je plakala zbog toga? Ili zbog straha od smrti? Da li je neko od sapatnika zagrlio, tešio? Možda je i molila dželate da je ne pogube. Možda su je mučili pre ubistva.

Razmišljam i o majkama. Kako je bilo majci kad su joj odveli dete? Je li molila, preklinjala, da ga ostave? Kako je podnela kad je stigla vest da je dete ubijeno? Kako se živi sa tolikom količinom boli? Da li se uopšte živi posle toga? Da li vreme stane i samo čekaš da umreš? Kako je bilo svim majkama koje su izgubile decu?

I o ubicama. Kako iko može da ostane nem na bol? Kako može da te ne zaboli tuđa smrt? Kako možeš da oduzmeš nečiji život? Šta ti prolazi kroz glavu dok ubijaš? Kome se svetiš ubijajući nedužne? Ko ti je dao pravo da izigravaš boga? Kako se usuđuješ da ubiješ nečije dete?

Sve to i još mnogo toga mi prođe kroz glavu kad sam u poseti mestu velike patnje. Velikog stradanja. To je i jedan od razloga što prošetam do Šumarica jednom godišnje. Odem tamo i sita se isplačem. Razmišljam o svemu što se tu pre 70 i kusur godina desilo. Razmišljam o čemu su ti ljudi razmišljali, o njihovim majkama, dželatima… I boli me. Zato i plačem…

Prvi put posle rata (u kome nismo, jelte, učestvovali) bila sam u BiH 1996. I bila sam poražena. Pričali su o nekim ‘stvarima od nacionalnog interesa’, a ja sam u mislima brojala žrtve. Ne naše i njihove. Ljude. Niko nije znao da mi kaže koliko je ukupno žrtava. Ne naših i njihovih. Ljudi. Koliko je ljudskih bića stradalo. Razmišljala sam o Admiri i Bošku. Admira i Boško su mi personifikacija stradanja u tom ludilu…

Imam prijatelje u svim zemljama Balkana. I rzumem njihovu bol. Ne da razumem, nego me boli. Najstvarnije me boli njihova bol. Svi smo u ludilu devedesetih izgubili nekog. I u Hrvatskoj. I u Bosni. I na Kosovu. I neko iz Hrvatske, Bosne, sa Kosova… i taj neko je izgubio nekog svog.

Sve dok ne osetimo boli jedni drugih… ostaćemo samo budale sa Balkana.

Dok nas sve ne zaboli, neće biti istinskog pomirenja.

Ja sam u miru sama sa sobom. I sa ljudima koje volim. Sa tim ljudima delim bol. I kajanje. Kajanje zato što smo kao pojedinci bili nemoćni da išta uradimo. Meni niko ne može da zabrani da volim onoga ko ljubav zaslužuje. Mene niko ne može da posvađa. Ja nikada neću podeliti žrtve na ‘naše’ i ‘njihove’ i naći opravdanje za bilo koju stranu. Znate ono ‘oni su nama, a onda smo zato mi njima’… Nema ‘naših’ i ‘njihovih’. Svi smo ljudi.

A ti ljudi koje volim, oni su sjajni ljudi! I želim nam svima mir. Da živimo u miru i volimo.

A vi, koji me danas niste razumeli… Možda sam vam sad jasnija. Možda nisam.

Ja sam samo neko ko ne ume da mrzi, iako, verovatno, imam razloga za mržnju više od onoga ko se u to doba ludila nije bio ni rodio. Toliko.

 

Advertisements

2 thoughts on “Samo mir…

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s