#Dostojanstvo je ljudsko pravo

Ovo je moj tata:

TeYygQ0aReQRfJXe6TtNCKYR

I ovo je moj tata:

10398892_1120942936780_4175310_n

I ovo je moj tata:

IMAG1689[1]

Ne znam da li znate koliko mi je komplikovano da pišem o mom tati…

Vidite ovu zadnju sliku? Na njoj se smejem, da on misli da je sve kao ok i ja sam kao ok i on kao samo ima neku bezveznu upalu pluća i kao sve će biti ok i kao širim pozitivu… Kao ćale idemo kući za koji dan zato što si ok. Par dana pre te slike sam saznala da on neumitno umire. Da mu se ne može pomoći. Takva je vrsta kancera bila. Par dana od pre nastanke te slike ja nisam ok. I nikad neću biti sasvim ok. Pre svega, zato što je tata umro.

Moj tata je imao kancer pluća. Neki kažu zato što je radio na raščišćavanju Zastave posle bombardovanja. Neki kažu zato što mu se tako desilo. Neki kažu zato što je imao stresan život. Ja ništa ne kažem.

Sestra i ja smo sve uradile što je bilo do nas da mu produžimo život. U bolnici smo jurile lekare. Tražile najbolje rešenje po savetu stručnih lica. Pričale. Molile. Podmićivale sestre, da budu fine prema njemu… Kao i svuda, i tamo, među medicinskim osobljem ima i ovakvih i onakvih,. Ima i ljudi i sramote za ljudski rod. Ovi drugi te zabole. Znaš da on umire, a znaš i da takve baš briga i za njega i za tebe i za ostale pacijente.

Onda je ušao u terminalnu fazu i poslali su ga kući.

Zvali smo hitnu svaki dan. Vodile ga u bolnicu na izvlačenje vode iz pluća. Kad je prestao da hode nosile smo ga. Moj tata. Ogroman čovek. Sećam se kako me je razvlačio i bacakao kao malu. A onda ja njega iznosim iz taksija i stavljam u invalidska kolica. Čovek visine 2 m. Nije mi bio težak. Nije plakao, a znam da ga je bolelo. Vratimo se kući, a on stisne zube, legne u krevet i igra se sa mojim klincima. Daje im po jednu KiKi bombonu. Nasledniku žute, a Naslednici roze. Njih dvoje čekaju kad će deka da ozdravi, pa da idu opet u šumu, da gaje golubove… A njemu sve gore.

Onda je došao u stadijum kad mu je bilo jako jako loše. Lekari su preporučili da imamo bocu kiseonika. Samo što fizičko lice ne može da ima bocu kiseonika u kući. Takav je zakon. Možda može nešto preko veze da se izgura, ali sestra i ja vezu nismo imale. Nismo imale kiseonik.

Gušio se svakodnevno. Nije mogao da guta. Kancer je metastazirao. I jedan dan je zaspao. I tako je umro.

Pred kraj je bio nepokretan. Nije bilo mesta za njega ni u jednoj jedinoj instituciji. Sestra i ja i dan danas mislimo da mu nismo dovoljno pružile, da je to moglo bolje, da mu olakšamo, da… Znam da smo dale sve od sebe, ali intimno, i ona, kao i ja, misli da je nekako nešto moglo više. Samo nismo znale kako. Uradile smo sve što smo mogle. Dale više od sebe, no što smo mislile da smo sposobne…

On je stalno pričao da želi da se sve što pre završi. Da ne bude na teretu. Ja umirala svaki put kad on kaže tako nešto, jer nisam htela da se on završi. Ponavljala kao papagaj da nije na teretu i da ne može da nam bude teret… Htela sam da pomognem. Samo su mi ruke bile vezane. Nijedna institucija ga nije htela. Mi da obezbedimo bolničke uslove u kući nismo mogle. On je osećao da gubi dostojanstvo pred ćerkama. Začarani krug. I onda je umro.

Nismo imali nikakvu podršku. Ni tata, ni mi. A trebala nam je. I dok je bio bolestan, i kad je umro. Podršku komšiluka i familije u vidu: “ne mogu živi za mrtvima” i “šta vam je!? uradile ste sve što ste mogle, sad morate da nastavite dalje” i “svako ima svoj dan, onaj odozgo rek’o”  ne računam u podršku, nego u najozbiljnije kandidate za šamare.

I pre neki dan budem pitana da li bih učestvovala u kampanji #Dostojanstvo je ljudsko pravo. I sve ovo, o čemu sam vam pisala, mi se vrati right in the face. Dva dana sam plakala. Čekala da se smirim, pa da napišem. Onda večeras shvatim da nikad neću moći bez suza i ridanja da napišem ovo što sam napisala. I počnem da pišem. I plačem. I pišem. I plačem. I pišem.

BELhospice je organizacija koja se bori za ljudsko dostojanstvo u procesu umiranja.

Pružaju usluge:

  • Kućne posete medicinskog tima pacijentima u kući (predlozi za terapiju bola i drugih simptoma bolesti, predlozi za adekvatnu negu)
  • Pregled, saveti i konsultacije u prostorijama BELhospice centra
  • Saveti i konsultacije članova medicinskog tima nakon radnog vremena (telefonom)
  • Psihološka, socijalna i duhovna podrška za pacijente i njihove porodice
  • Radionice za pacijente u prostorijama BELhospice centra
  • Edukativne radionice za članove porodice
  • Podrška u procesu tugovanja
  • Podrška volontera

Sve njihove usluge su besplatne. Rad BELhospice-a se isključivo finansira putem donacija i prikupljanja sredstava. BELhospice projekat na adresi fandrejzing.rs biće lansiran 15. marta. Cilj ovog projekta je prikupljanje donacija potrebnih za pristup koji poboljšava kvalitet života pacijenta i porodice…

Nažalost, iz prve ruke znam kroz kakve probleme i situacije prolaze ljudi sa pacijentom u terminalnoj fazi maligne bolesti. Kroz šta prolazi pacijent ne mogu da znam, ali ono što sam videla na primeru svog tate… Ne želim da iko ikada sazna. iskreno mi je žao što pre godinu i tri meseca nismo imale podršku slične organizacije. Svima bi nam bilo lakše. Uradiću sve što je do mene da drugi ne prođu kroz ono što smo prošle sestra i ja. Zato ovaj projekat ima moju punu podršku.

Advertisements

30 thoughts on “#Dostojanstvo je ljudsko pravo

  1. Ivana Mojovic says:

    I ja sam moju mamu gledalamesec dana ipored posla i dvoje dece. Pre nego sto je sve pocelo mislimdaje znala da joj je skori kraj inaterala me da uzmemzenu da mi pomogne. I tako je ibilo nasla sam divnu zenu koja mi je mnogo pomogla i koju jemoja mama mnogo zavolela. Ali opet je sve bilo nameni i kad sam pre neki dan razmisljala o celoj situaciji shvatila sam da bih opet sve isto uradila. Ja sam po zanimanju medicinska sestra i radim sa decom, ali mogu sa sigurnoscu da kazem da su moje drage kolege u vecini slucajeva zatajile sto se tice humanosti u radu. Uopste necu da ulazim u problematiku toga, ali oni su izabrali taj poziv i smatram i tvrdima da 90% njih ne radi svoj posao kako treba. Dok mi je mama prvi put lezala u bolnici gde samje jedva ubacila( sticajem okolnosti doktorka je rodjena sestra moje skolske) pored mene prolazi moj drug pogleda mei mrtav ladan prodje i ni zdravo da kaze. Ja nisam trazila usluga niti bi trazila od njega alibarem mozes da se javis. A da nepricam sto iz hitne nisu hteli da dodju nego posle moje kuknjave i molbe dolazili bi i vrlo brzo otisli. Tako da dragi moji ja stvarno ne znam zasto mi placamo zdravstveno osiguranje kad ces uslugu ionako dobiti kod privatnika a da ne pricam kad se dese ovakve strasne stvari.

  2. Miljana says:

    Kad sa mob dajete komentare, svašta je moguće, pa se izvinjavam za prethodni, ali nema načina da ga obrišem izgleda.

    Moje dame, uz svo poštovanje vas, vašeg bola, vaše tuge i vaših najmilijih, koji su otišli iz ovog surovog života, moram primetiti da vi zapravo najviše sažaljevate i žalite sebe, svoju patnju, svoj trud i svoje vreme.
    Sada, sa ove vremenske distance mogu da zaključim to.
    Možda bih pre 20 i nešto godina mislila, govorila i pisala kao i vi. I ja sam izgubila baš oca i tada se ceo svet srušio za mene. Bila sam i udata i imala već dvoje male dece, ali sam tada osetila veliki gubitak, veliku prazninu, izgubila sam mog Zaštitnika, mada nisam uopšte bila razmažena tatina ćerkica i mada sam imala muža. Decu u tom trenutku uopšte nisam primećivala, na sreću da su imali tada i oca, a bili su tu i rodjaci, tih dana oko sahrane, mislim. Pre toga sam i sama glumila radost, raspoloženje i bodrila oca da ozdravi. Nisam se zadovoljila lekarskim tretmanima, tražila sam i alternativne mogućnosi. Neki čovek iz Zaječara je navodno imao lek, u telefonskom razgovoru mi je odmah rekao da ako je otac imao zračenja, njegov lek ne može da pomogne. Došla sam i do nekog iz okoline Obrenovca, koji pravi neke meleme koji se piju i sl., otišla, pronašla i kuću i čoveka i veliku gužvu i red isped te prostorije gde prima posetioce, treba poneti i lekarske nalaze, on se kao u njih razume … kupih i to, ali otac nije hteo ni da lizne. Ubedjivasmo se danima, ali je ostao pri svom. I ja ispoštovah to njegovo. Bacili smo to na kraju. Da li bi Zaječarac ili obrnovački melem pomogli, sada ne znamo. Nabavila sam i neki kontakt iz Zagreba, a perko njega kontakt u Budimpešti, gdde se na osnovu krvi, koja se tamo direktno šalje, dobija neki spravljeni lek, neka vakcina, možda poput naše autovakcine, koju prave u Institutu na Torlaku (ali samo za svoje i ljude preko veze koji im se obrate).
    Moj otac nije ni to sa Budimpeštom hteo. Onda smo shvatili da je glupo da insistiramo i pravimo pometnji u kući, jer već dovoljno muka ima i on a i mi, indirektno. Ono direktno angažovanje ne računam, to man je jednostavno obaveza, u svakom slučaju.
    Tada smo mu počeli davati da jede i pije što god je želeo. I meso sa roštilja, kad je poželeo, raspalili smo roštilj u školskom dvorištu, pored solitera i ispekli mu sve što je želeo. Što da ode gladan i željan bilo čega. Trudili smo se da mu ulepšamo te zadnje dane, makar na taj način. Njegov kancer je bio kancer pluća, koji se na kraju završio kao sarkom, trajao je godinu i po dana. Ponestalo mi je reči, u trenutku. … Galopirajući, kako ga nazvaše lekari.
    Puštan je kući, u nemogućnosti lekara da učine bilo šta i vraćan u bolnicu dosta puta. Zakazali su mu operaciju, pa je glavni dr otkazao dan pre operacije, konzilijum je ipak bio mišljenja da je suvišno otvarati ga i zatvarati, jer mu pomoći nema. Bilo je i dana kada sam spavala u kući sa ocem i majkom da pripomognem, a malu decu ostavljala s mužem, svekrvom, svekrom, pa su mi kasnije to nabijali na nos kao nebrigu za decu. … Najteže mi je bilo tih nekoliko dana 4-5, koliko smo čekali na pokop, jer je hteo da bide sahranjen u selu, gde je rodjen, pa nas je uhvatio i vikend i neki praznik, pa sa mrtvim čovekom na stolu u kući, uz danonoćne smene i dežurstva … nije bilo psihički lako. Hteo bi da ga podigneš na noge, dodje ti da kažeš Bežite svi napolje nije on mrtav, sad će on ustati, da ga uhvatite i prodrmusate, opalite mu i par šamara da ga probudite, ali … ne usudjujete se, proglasiće vas ludim, a znate da niste. Samo boli i boli i srce i duša i cela utroba. I onda dodje onaj najteži trenutak, kad počnete da urlate na sav glas, u trnutku kad krenu da spuštaju sanduk u raku. I još kad čujete kako zemlja se obrušava na taj sanduk. Sve ddotle je postojala neka potajna nada da se može desiti čudo i on povratiti. Tu sada nastupa apsolutni kraj. Čak i da se probudi, oživi, ne može da se spasi i izadje napolje.
    Trebalo mi je punih dvadeset i više godina, možda 25 da taj gubitak mog Zaštitnika, mog oca prebolim, ali ne i zaboravim. I sada mi se oči napune suzama…grlo steže…knedla stoji… i samo mogu da kažem Ffffffffffffffffffffffffffff, da dugo izbacijem iz sebe vazduh, dok ga ponovo ne udahnem punim plućima ponovo, pa gonovim par puta, a sve da se ne bih rasplakala.
    Svi smo prošli nekakvu golgotu, ali ne treba sebe same da žalimo i krivimo bilo kog za to što smo se mi namučili oko nekog bližnjeg.
    Moramo pogledati istini u oči. Moramo biti svesni da doktori nisu bogovi. Mada oni često ne misle tako o sebi. Doktori su neko iz našeg okruženja, ko je završio medicinsku školu/fakultet, savladao nekoliko debelih ili manje debelih knjiga i savladao ih više ili manje. Oni mogu samo u okviru toga, što piše u tim knjigama (na latinskom, pa ne možemo sami da ih protumačimo), i što su iz tih knjiga naučili, da primene na svakom od nas.
    Kada bi oni zaista nešto znali, ne bismo im se obraćali samo kad smo bolesni. Obraćali bismo im se dok smo zdravi, ponekad, za neki savet, da se ne bismo razboleli. A Preventiva u medicinskim ustanovama ne postoji.
    Još kao dete od 5 godina sam doživela šok, kad se u komšiluku proneo glas da je umro neki dr. Antonović, čini mi se. Nisam mogla da shvatim kako može doktor da umre. Može pacijent da mu umre, jer nije umeo lepo da objasni doktoru šta gde i kako oseća, ali njegovo Veličanstvo Doktor … ?! Još više su me razočarale komšije, koje su duboko uzdisale, žalile ga i pričale kako je bio divan čovek i divan doktor. ‘Ajd’ sad kao čovek, ali kako je bio divan doktor kad je umro? Po meni je bio glupak i neznalica, kad nije umeo sebe dda izleči, a tačno je znao šta oseća, gde i kojim intenzitetom. Još u 5-toj godini života sam se osvestila po pitanju doktora i njihovog znanja.
    To jesu teški trenuci za svakog od nas, ali … doktori nisu svemoćni, a da nam služe kao rame za plakanje nemaju ni vremena, jer ima još mnogo drugih, koji čekaju da dobiju makar i tu knjišku terapiju, pa … možda neko i ozdravi.
    A svako od nas je vlasnik svoga tela i svog života i ima pravo da bira hoće ili neće da se leči. Ako hoće, to je već 50% izlečenja. Ako neće, to je 90% teža bolest i bliski odlazak.

    I meni su u grčkoj pre 15 godina rekli da sam teško bolesna i hteli su da me leče na svoj način, u bolnici. Posvadjala sam se sa doktorom, pa je odbio da me dalje leči, pa su me morali prbaciti na drugo odeljenje. Objasnila sam i onom nadobudnom i ostalim doktorima da ja nisam teško bolestan pacijent, samo sam imala nezgodan pad niz samo 3 stepenika, okliznuvši se. Kako znam? Lep. Nemam povišenu temperaturu, ništa me nije bolelo ni pre ni tada, sem zadnjih pršljenova kičme, koji su se mnogo nagnječili pri padu, nemam nikakva krvarenja niotkuda ni kroz stolicu ni kroz mokraću, sem redovne mesečnice. I kako mogu biti težak bolesnik?
    Hvala bogu još uvek sam živa i zdrava, ali me ponekad boli baš taj deo jer nije pravilno istretiran tada. Nisam imala nikakve terapije mehaničke, elektro, na tom delu, samo su me kljukali nekim aspirinima i kapsulama.
    Ako vaš bolesnik želi lečenje i izlečenje učinite sve što možete, pokušajte sa svim raspoloživim ali ako neće i ne želi, ne otežavajte mu, učinite mu na volju sve što poželi, nek bar ode sa ispunjenim željama, sit i napit.

    Ima još nešto… sad se setih. Ja radim u Osiguranju. Ljudi neće da se osiguravaju, uvek misle dda je bolest rezervisana za nekog drugog ne za njih. Ni moj otac nije bio osiguran, ali tada se život nije ni osiguravao. A korisno je imati kakvo god osiguranje. Članova domaćinstva, životno, osiguranje za slučaj težih bolesti, hirurških intervencija, lomova, putno, zdravstveno … Svaka para tako dobro dodje u takvim situacijama i za lečenje, za odlazak u banje, sanatorijume, za lekove koji su izuzetno skupi za sve, a posebno za teže bolesti. Na to čovek mora da misli na vreme i daj Bože da svi plaćaju uzalud i nikada s ne razbole, ali ako ne daj Bože dodje do toga… nek deca imaju sa čim da pripomognu u lečenju, u oporavljanju, u sahranjivanju svojih roditelja i bližnjih. Nemojmo biti sebični, po sistemu šta me briga kad sklopim oči šta će i kako će biti. Jer takvi odoše, a deca ostadoše da pate mnogaja leta i da ispaštaju i da se griz u sebi pitanjem za nisam mogao više i bolje da mu pružim i omogućim… Mogli su i oni bližnjima i više i bolje da pruže, ruku na srce, ali su nas tako vaspitavali da budemo skromni i zadovoljni onim što imamo, što dobijemo, što nam omoguće. Pa, pružili smo i mi što smo mogli. Tu ne treba da nas grize savest ni za šta.
    To sve, podvlačim još jednom, mislim i pišem sa ove vremenske distance od 29 godina.

    U suštini nije loša ta ideja sa tim Centrom, ali ne treba ni od njega mnogo očekivati. Moramo biti spremni i na bol i moramo se truditi da budemo jaki ili da ojačamo što pre.
    To život od nas zahteva.

    • Tanja says:

      Meni se cini da niste shvatili poentu teksta…. Niti se radi o nasem bolu, niti o golgoti, a ponajmanje o nasim mukama. Samo zelimo ustanovu ili bar udruzenje koje bi se posvetilo umirucim pacijentima i njihovim porodicama kao neophodna podrska u tim trenucima. Licno, nisam ocekivala nikakvo cudo od lekara ni da su oni svemoguci iscelitelji, ali takodje nisam ocekivala ni da se “otpisani” pacijenti bukvalno izbacuju iz bolnica da se snadju…. Zato ovaj tekst, i zato potreba za skretanjem paznje na problem umirucih pacijenata, a nikako zbog nasih “patnji”. Pozdrav

  3. Miljana says:

    Moje dame, uz svo poštovanje vas, vašeg bola, vaše tuge i vaših najmilijih, koji su otišli iz ovog surovog života, moram primetiti da vi zapravo najviše sažaljevate i žalite sebe, svoju patnju, svoj trud i svoje vreme.
    Sada, sa ove vremenske distance mogu da zaključim to. Možda bih pre 20 i nešto gSvako pravno lice ima pravo da traži naplatu zatezne kamate u slučaju neredovnog plaćanja, tj docnje. Ovim činom bamke daju svoj prilog u očuvanju dostojanstva svojih dužnika i glupo bi bilo taj čin tzv Specijalnu ponudu propustiti i izneveriti.
    Drugo su firme koje se bave prevarama, obmanama i lovom u mutnom, tipa Reader’s Digest i Kancelarija Direktora Nagrade i sl….odin

    • Početak komentara je čist bezobrazluk. Računam da bi i ostatak bio u istom tonu, no uradila si c/p čega već što nema veze sa ovim blog postom (a tako je i bolje).

      “uz dužno poštovanje prema…”. Koje poštovanje, dušo!?

      Molim te, zaobiđi me ubuduće, jer sam tokom života razvila ozbiljnu intoleranciju na licemere (i online i offline). Hvala unapred.

  4. Tanja says:

    Ista prica, majka, pre 4 god, terminalna faza, vec preslo na mozak, zena u komi na klinickom sa jos 11 zena u sobi, vrucina, neprivatnost, svakodnevne rasprave sa osobljem da je ne “izbace” iz bolnice u tom stanju…..a da ne pricam o nemogucnosti da se oprostis od voljenih jer, kako rekoh, jos 11 pacijentkinja u 20 m2 koje te gledaju…. Ne mogu….

    • Tanja says:

      I umalo da zaboravim, poseta, stizem, sve cimerke iz sobe ( takodje u najtezim fazama bolesti) stoje na hodniku, ulazim u sobu, svi kreveti prazni osim njenog, prekrivenog belim carsavom…..nikada necu izbaciti tu sliku iz glave…. Ne znam da li je gore sto je tako zaticem ili cinjenica da su sve tesko bolesne zene morale da stoje po hodnicima dok ne prodje 2 sata po nekom suludom pravilu…

  5. Tamara says:

    I ja sam plakala dok sam čitala i dok kucam ovaj odgovor. I mog tate nema, već dve godine. Nije umro od malignog oboljenja nego od teške i surove neurološke bolesti, amiotrofične lateralne skleroze. Tri godine borbe i pakla, i njegovo i našeg (moje mame, sestre i mene). Hranjenja, presvlačenja, kupanja, nošenja i svega što uz to ide. Bilo je teško ali ništa u poređenju sa činjenicom da mu pomoći nema. Sve to bi bilo bar za nijansu lakše da je postojao bar trun ljudskosti doktora i medicinskog osoblja dok je trajalo. Saopšteno mu je da mu pomoći nema vrlo grubo i bez ikakvog pardona. Dok je ležao u bolnici sa upalom pluća moja mama je morala da provodi svaki dan tamo zato što niko nije hteo da se “bakće” sa njim, da ga hrani, daje mu lekove, presvlači. Sestra i ja smo dolazile posle posla da je odmenimo. Kad je poslednji put odvežen u bolnicu, već na izdisaju, ljutili su se što smo takvog pacijenta dovezli tu a ne tamo iako je tu bilo dežurno taj dan. Svim silama su besvesnog čoveka hteli da pošalju kući a kada su tamo odlučili da će ga ipak primiti umro je na putu između tu i tamo. Finalno mrcvarenje i poraz ljudskosti. Godinu i po dana je prošlo, i dalje boli sve kao da je juče bilo. I dalje mi izbije vazduh iz pluća svaki put kad pomislim da tri godine pakla ali drago mi je što sam ovo pročitala i podržaću ovu akciju koliko god je to moguće.

  6. dusica says:

    Draga moja,
    Pre par meseci i ja sam se suocila sa tim,jacina licnosti uzor,dostojanstvo,ponos moga lika bio je taj covek,moj ujak…drzala sam ga na rukama ,isto kao i tebi nije ni bio tezak ali su njemu noge bile preteske,i tada je ponosno ustao da me zagrli nije migao da stoji na nigama,klecale su mu ,secam se visio mi je oko vrata rekla sam pevaj ujko pevaj rode jedva je izvukoa osmeh koji cu patiti do kraja svog zivota …par dana posle toga je preminuo ..moj uja

  7. Nensi says:

    Dirnula me je ova prica jer sam prosla kroz isto. Nasa prica se zavrsila pre nepunih mesec dana, a posle godina borbe. Nije u pitanju rak, ali je i moj tata bio pacijent kom je bio neophodan kiseonik, a izasao je iz bolnice a da mi nismo uspeli da ga nabavimo. Pri tom je veliki problem to sto je ziveo u selu. Ne mozete da zamislite probleme stanovnika sela. Nema hitne pomoci, kucne nege, ambulante vikendom. I kad radi ambulanta, da bi se otislo na teren kod nepokretnog pacijenta, morate da im organizujete prevoz. Da ne pricam o geronto domacicama ili nekoj slicnoj sluzbi. Nista, nista… Uzas! Konstantan stres za porodicu i pacijenta.

    I ja sam se trudila da se smejem 😦

  8. ana says:

    Podrska svim srcem od mene ❤ … Prezivela slicnu pricu sa majkom koja se tri godine hrabro borila sa karcinomom dojke nazalost bezuspesno… cetvrta godina bez nje… kazu da vreme leci rane… kod mene nije slucaj ja i dalje patim….

    • Dusanka Zivaljevic says:

      Citajuci tekst shvatila sam da je ovo samo delic onoga sto ste prosle Vi i Vasa sestra.Znam kako vam je bilo i da je tesko i secati se jer sam ja dva puta prolazila kroz sve to,jednom kada mi se razboleo brat a potom i suprug.Ko to nije doziveo ne moze mu se racima opisati.Ne daj boze nikome da dozivi tako nesto.Od sveg srca podrzavam inicijativu za osnivanje BELhospice.

  9. kćerka says:

    I moga tate nema….I nista drugacije nije bilo… bez obzira što sam lekar u jednom od kliničkih centara u Beogradu i svakodnevno radim sa obolelima od raka i u dezurstvu moram da odlucim u sred noci da ih vratim iz bolnice uz minimalnu pomoc jer drugog izbora nemam i neme gde da ih uputim radi palijativnog zbrinjavanja. I stotinu puta sam rekla rodbini da su sve ucinili, jer zaista vecina i jeste, I verujte, uvek je teško… Palijacija je sistemski problem..
    Moj otac je umro kod kuce od ca pluća, nijednog dana nije bio u bolnici, mada je na kraju bio pomućene svesti zbog promena u mozgu, kasnije nepokretan i besvestan, i dalje je imao oko 100 kilograma (ili nam se to samo cinilo) .
    Znam da mnogi veruju da je u bolnici bolje, da ce dobiti bolju negu, ali to nije istina i to ne zato sto lekari i sestre ne žele da pomognu (dve sestre koje brinu o 40 bolesnika ne mogu da izneguju 40 ljudi) vec zato sto bolnica nije mesto za umiranje, već je mesto za umiranje dom ili palijativni centar, mesta gde ce poslednji dani biti mirni i topli, gde ima bar neko da te drži za ruku….
    Kada u bolnicu dovezete pacijenta u terminalnoj fazi bolesti, primite ga i on umre u roku od 24 sata po našim zakonima mora i da se uradi obdukcija, koju rodbina n može da odbije po zakonu) tako da onda bude i to…
    Ima mnogo, mnogooo stvari koje se moraju sistemski rešiti, pa da počnemo svako koliko može…
    Svi ćemo mi na isti put, neko na ovaj, a neko na neki drugačiji način, a ja ne želim da moja deca sve isto prolaze.
    Hvala na razumevanju za dugačak komentar!

    • Poenta je da palijativni centri budu deo zdravstvenog sistema.
      Ja, kao fizičko lice, nisam mogla da imam bocu kiseonika u kući. A taj kiseonik je znantno olakšavao mom ocu stanje.
      Nisam mogla ni da mu dajem lekove kroz infuziju koliko je potrebno (dođe hitna, daju jednu bocu, kažu da bi trebalo više od jedne tokom dana da primi, al’ ne mogu da provedu ceo dan kod nas)…

      Dakle, nije kuća najbolji izbor za umirućeg pacijenta.

      Što se pojedinih sestara tiče, ne znam gde radite, al’ kad već pričamo o tome, da kažem (već sam pričala o tome, nije sad prvi put) iskustvo i sa njima u bolnici gde je tata ležao jedno vreme:
      moja sestra i ja smo imale situaciju da je šalter zatvoren, a nama je trebala overa dokumenata. Šalter je bio zatvoren u radno vreme. Krenemo da tražimo med. sestriu, nađemo je, onda se ona izvrišti na nas (srećom, fotkale smo šalter, pa kad smo pomenule prijavu, promenila je i ona ponašanje). Imale smo situaciju da kupujemo injekcije za njega (nije ih bilo u bolnici), pa da med. sestre pred nama komentarišu “a to je onaj što halucinira hahahahahahahahaha, znate onaj u toj i toj sobi hahahhahahaah”.
      Srećom, nije svo medicinsko osoblje kao pomenuti entiteti. Srele smo i zaista sjajne ljude koji su nam puno pomogli i savetima i zalaganjem.

      • kćerka says:

        Da, tesko je bas izraziti sve recima sta zelimo da kazem pa samo da pojasnim. Kada govorim da je dom mesto za umiranje, nisam mislila da pacijent i porodica treba da budu ostavljeni sami, vec da budu podrzani u tome i da kuci dobiju svu potrebnu pomoc – bocu sa kisoenikom, infuziju, tudju pomoc i negu, sve sto je potrebno za dostojanstven kraj.. da i to treba rešiti sistemski. Pored toga, ako dom u određenom momentu nije najbolje mesto za umiranje (mala deca, skucen prostor…) da porodica ima mogućnost/izbora da svoga negoga smesto na adekvatno mesto u palijativni centar).
        Zao mi je da moj komentar ima prst nadole, verovatno sto sam lekar a bez obzira sto sam i ja fizičko lice bez prava da nabavim kiseonik, samo sam rekla istinu.
        A sestre sa kojima ja radim…one ne rade na šalteru,..one rade na odeljenju, dele terapiju, traže im vene, hrane pacijente, peru ih i presvlače ih ako te ne mogu sami, prate ih do WC-a i još mnogo što drugo.
        Za one koje se deru nemam komentar, o sebi su sve same rekle dernjavom

        • Zato i kažem: srećom nisu svi isti kao pomenuti entiteti.
          Slažem se sa tobom, kada je reč o promeni sistema.
          Što se ThumbDown tiče, za 16 godina blogovanja, nikada nisam radila rate komentara na svom blogu, ovde ljudi dolaze, čitaju, komentarišu, rate-uju… Retko kad i komentarišem, jer u blogu kažem sve što imam. Tako da razjasnimo: ako misliš da je “prst na dole” od mene – nije.

          • kćerka says:

            Srecom:) Veliki pozdrav za tebe i incijativu, keep talking i možda uzdrmamo sistem za opšte dobro i to sa svih strana. Ja cu dati sve od sebe!
            A za prstic nisam pomislila da je od tebe;)

  10. Dragica Lukić says:

    Povodom ove priče hoću da Vam kašem da niste sami, ima nas dosta koji smo slično prošli sa svojim roditeljima, moje iskustvo sa lekarima je da suje lekar hitne pomoći u Šapcu u 12:30 H pregledao moju majku i rekao da je sve u redu i da se sutradan javim u kućnu negu a ona je umrla na mojim rukama posle 3 sata.(2006.g.)
    Moj svekar je 2011.g. dobio lekove iz kućne nege ujutru a došli su da mu daju injekciju naredni dan, a on je umro u toku noći. Toliko o humanosti lekara i medicinskog osoblja.

    • Ovo nije priča o (ne)humanosti medicinskog osoblja, već o jednoj organizaciji koja nudi palijativno zbrinjavanje pacijenata u krajnjem stadijumu malignih oboljenja.Potrebno je sistemski rešiti taj problem, a dok se ne uvede ovaj vid zbrinjavanja u sistem, bar da postoji jedna ovakva organizacija, koja zavisi od naše dobre volje i mogućnosti…

  11. Wojciech says:

    Pročitao sam tekst do kraja, mada je teško, (tako da razumem Dražu). Sve je već u prvim redovima jasno…
    Ali morao sam da ispoštujem, i temu, i autora, i predlog.

  12. Нисам читао текст – немам срце за то, видео сам прве три слике и све ми је било јасно – сузе кренуше на очи

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s