Sloboda govora ili #JeSuisCharlie

Sloboda govora. Borba za slobodu govora. Sloboda govora je neprikosnovena. Borim se za slobodu govora. Niko ne sme da vas bije.

O ubistvima ni reči. Onda se desi masakr. Usred Pariza. Svet bude šokiran. Domaći državnici upute šturu sućut. A kakvu bi drugačije i uputili kad, recimo, ubistva Dade Vujasinović i Slavka Ćuruvije nisu rešena još? I za to nije kriva samo današnja vlast. Već i ona pre nje. I ona pre nje. I ona pre nje. I ona pre nje. I ona pre nje.

Eto, u takvoj zemlji živimo. Gde se zarad trenda zgražavamo na masakre širom sveta, a skoro deceniju tvrdimo da je Dada sama upucala sebe… Eto.

Svedoci smo da se ovih dana građani spontano okupljaju i izražavaju protest protiv ekstremizma. Problem je što na te skupove dođe 20% onih koji se zaista zalažu za slobodu govora, slobodu generalno i osudu ekstremizma svake vrste. 80% otpada na trendsetere koji bi da opale koji selfać ili prikupe koji politički poen.

Mnogi su danas ogorčeni na islamiste. Mnogima je krvavi pir u Parizu razlog da satru jednu veru. Takvi su, takođe, ekstremisti i ništa se ne razlikuju od onih par debilnih ubica koji su pobili dvanaestoro ljudi. Ekstremizam je isti na globalnom planu, razlikuje se samo njegovo ispoljavanje.

Razumem potrebu ljudi da veruju u nešto. I sama verujem da matematika (sa pripadajućim naukama) može da objasni sve. Iracionalno mi je verovanje u neko VišeBiće. Ne osuđujem ljude koji veruju u njega. Prosto razumem.

Izrazito verski nastrojene nacije su nacije koje su nedovoljno obrazovane.

I to je fakat. Što je stepen obrazovanja niži, to je vera u VišeBiće izraženija. Setimo se: nekada su stari Sloveni verovali da munje i gromove izaziva Perun lično, jer nisu znali za elektricitet. Tako i manje obrazovani ljudi, koji ne poznaju postulate prirodnih navika, veruju da neke događaje u prirodi i društvu izaziva neko VišeBiće. Šta više, imaju i obrede kako da se umile tom imaginarnom biću. Neki od njih postaju i ekstremisti, teroristi. Sve zarad umiljavanja tom nekom VišemBiću.

Tradicionalizam je sasvim nešto drugo.

U ime vere su ubijali i Hrišćani. U ime vere su ubijali i Jevreji. U ime vreme su ubijali i Muslimani. U ime vere su ubijali i Budisti. U ime vere su ubijali i Hinduisti. I svako od njih će naći opravdanje zašto je morao da ubije u ime vere.

I onda pričamo o slobodi. Pričamo i o slobodi govora.

Jedina istinska sloboda se može ostvariti znanjem!

Osvrnimo se oko sebe, izađimo iz mehura, Univerzuma, koje smo napravili. Da li smo svesni u kakvoj sredini živimo? Da li zaista mislite da su ljudi poput vas većina u ovoj zemlji i da čine prosek? Razmislite još jednom. To što ste se okružili istomišljenicima, što ste dokazano obrazovaniji od drugih… Jednostavno, ne čini vas većinom.

Tužno je priznati da živimo u zemlji koja ima velik broj funkcionalno nepismenih ljudi. Tužna je ta činjenica. Istovremeno je i strašna, jer demokratija podrazumeva odluku većine.

Polibije kaže o demokratiji i demokratskim izborima:

Kada, dakle, počnu da teže vlasti, a nisu sposobni da je steknu svojim sposobnostima, troše bogatstva na zavođenje i kvarnje naroda ne birajući sredstva. Učine li, svojom bezumnom glađu za slavom narod podmitljivim i lakomim tada i demokratija propada i pretvara se u nasilje i vladavinu silom.

Ima li demokratije bilo gde u 21. veku? U iskonskom obliku? Teško. Zašto je nema? Zato što nema obrazovanja. Zato što je manje obrazovanima lakše manipulisati. Zato što su mito i korupcija RoleModel na globalnom planu. Zato što je Polibije u pravu. Pre ili kasnije, požele da vladaju oni, koji nemaju kapaciteta za to.

Ima li slobode govora? Nema.

Nema je, jer je reč opasnija od mača. Reč edukuje. Reč budi.

Bojim se da će masakr u Parizu ojačati ekstremnu desnicu. I da će oni dobiti naredne izbore u Francuskoj. Jer, bez obzira što je desetine hiljada Francuza izašlo na ulice sa transparentima „NE BOJIM SE!“, boje se itekako. A čovek kad se boji sklon je da bude iracionalan, da bira one koji mu obećaju zaštitu i borbu protiv ekstremnog ludila. U tom trenutku čovek ne razmišlja da bira ekstremiste…

Sloboda govora je ljudsko pravo. Sloboda govora nije samo zalaganje da neko govori o onome sa čime se ti slažeš. Sloboda govora je pravo da svako iznese svoje mišljenje (sve dok mišljenje ne preraste u govor mržnje, što je jasno definisanio najvišim pravnim aktom svake zemlje, pa i naše). Možda su ti ljudi koji se bore za slobodu govora smešni. Možda ih smatraš fanaticima. Možda misliš da preteruju kada pričaju o cenzuri. Ipak, ne zaboravi: ti ljudi su tu i bore se da i sam imaš mogućnost i slobodu da kažeš da preteruju i da su fanatici.

Što se mene tiče, ako se imalo osećaš čovekom, onda ne postoji validan razlog da prestaneš da se boriš za ljudsko pravo na slobodu govora. Ne postoji razlog da ne osudiš ekstremizam. I nema ALI.

Da, nekad se uplašiš. Ali strah ne sme da te pokoleba. Na kraju krajeva, mogu samo da te ubiju.

10891737_10155110787860173_7620272705715514999_n

p.s.

Hvala @Yzmaya na ovoj ilustraciji.

Advertisements

4 thoughts on “Sloboda govora ili #JeSuisCharlie

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s