Lekari i monstrumi

Potičem iz porodice gde se obrazovanje uvek vrednovalo, ali ne i šlihtanje, tako da smo ostali siromašni za veze. Moji su uvek potencirali da je sramota vući nekoga za rukav, već za sve moraš sam da se izboriš. Drago mi je što smo tako sestra i ja vaspitane, jer sve što smo postigle u životu (a zaista nismo malo) produkt je našeg i samo našeg rada. No, taj izostanak veza je bio poguban za našeg oca…

Pre mesec i po dana sestra je poslovno bila u Sloveniji. Čujem se sa tatom, čujem ga da mu nije dobro. Kažem mu da ću doći po njega da idemo lekaru. On neće. Ne obazirem se što neće i odem kod njega. Odemo u KBC Kragujevac. U urgentnom nas pošalju na snimanje pluća, urade druge analize… Ukači da smo u urgentnom @srdjl i odmah se javi sa pitanjem šta nije u redu. I da vam kažem nešto, Srđan je jedan od onih lekara koji zaista žive svoj poziv. Srđan je momak koji sa ponosom treba da nosi beli mantil. Srđan je ono što medicinska struka mora da bude. 

Posle snimka pluća, urađenih analiza, stiže neprijatna istina – naš otac ima kancer pluća. Odmah sam ga smestila na grudno odeljenje KBCa Kragujevac. I da vam kažem nešto, tamo rade ljudi slični Srđanu. Lekari su bili maksimalno posvećeni mom ocu i njegovom lečenju. Sestra je, kao što rekoh, bila u Sloveniji. Da bih je zaštitila, da ne bi brinula, krila sam činjenicu da je tata u bolnici. Od drugih sam krila istinu da ima kancer. Negde sam i sama odbijala da poverujem u to. Živela sam agoniju desetak dana. Svaka poseta ćaletu je bila mini umiranje moje duše. A stalno sam trčala kod njega… pre podne, u podne, popodne, uveče… Ni on nije znao da ima kancer. Sa njegovim lekarom sam pričala o daljem lečenju, šta može, šta ne može. Nisam imala ideju da će se u potpunosti izlečiti. Nisam. Samo sam mislila da ima bar još par godina života. Bar još godinu dana. Bar još par meseci… Sestra je stigla iz Slovenije. Lagala sam da tata ima upalu pluća… Posle par dana sam joj rekla istinu. Ona je mislila i želela izlečenje. Ona je htela, kao i ja, da uradi sve! Tata je i dalje ležao na grudnom. Međutim, došao je i trenutak kada je trebalo da bude prebačen na onkologiju, zbog daljeg lečenja, pa je otpušten iz bolnice.

Pre odlaska na onkologiju, čekala nas je lekarska komisija. Tata je bio nedelju dana kod kuće. I nije se osećao mnogo loše: bio je pokretan, nije ga puno gušilo… Neću sad o tome kako smo kupovale lekove, jer ih nije bilo u državnim apotekama i kako sve i da ih je bilo, opet je trebalo platiti i to pozamašno… Neću. Sve to je nebitno. Nas dve smo naučene da ljudski život ne sme da ima cenu. Da je neprikosnoven. Posle odrađenje komisije, dobija se preporuka za zračenje. Tata dobija doktorku. Koja kaže da on nema dobre izglede. Trebalo je da ima 40 zračenja. Međutim, doktorka, koja kaže da je naš otac izgubljen slučaj, da će da umre, da nema svrhe zračiti, na sestrino i moje insistiranje ipak pristaje da bude zračenja, ali smanjuje dozu na 10, a tvrdi da će zračenje biti 4x jače. Međutim, ne prima ga na onkologiju. Dobro, nije problem, vozićemo ga od kuće. U to vreme našem ocu postaje sve gore.

Posle par dana odlazimo da obeleže tati mesta na koja će ga zreačiti. Po obeležavanju, doktorka nam kaže, obratite pažnju:

da nađemo vezu da ga uguramo na zračenje!

Ona to opušteno kaže! I dalje neće da ga primi u bolnicu! Sestra i ja u šoku!

Onda krećemo da se raspitujemo kod koga se traži veza. Svi kažu da to organizuje glavna sestra na onkologiji, spisak zračenja i da treba stići do nje. Kako, bre, da stignemo do nje? Jedan dan sam toliko ispizdela (pardon my french) i banula toj gospođi u kanc sa pitanjem KOLIKO. Bila sam naglavačke izbačena, naravno. Rekoše da se to suptilnije radi, da sam pogrešila.

Suptilnije!? Još da je molim da čoveka primi na zračenje, nudim keš i vodim računa o suptilnosti!? Kad već sve ide putem mita, što lepo ne okače cenovnik!?

Tati je bilo sve gore. Počeo je da ne može ni da hoda. Hiotna je svako veče dolazila. Vozili su ga na ojnkologiju. Svako veče na onkologiji lekari su urlali na našeg oca i nas što smo im ga doveli i vraćali nas kući. Na red za zračenje nije stizao.

Moj otac je umro u kući. Bez adekvatne medicinske nege. U agoniji. Nisu hteli da ga leče. Nisu hteli ni da mu olakšaju poslednje dane.

Njegova smrt nas je sve zatekla. Porazila. Sestra i ja ćemo živeti večno sa krivicom da smo mogle još nešto da uradimo, a nismo. Mogle smo da nađemo vezu. Ali kako se veza nalazi? Mogle smo da podmitimo. Ali koga i na koji način? Da nismo tako nesposobne za snalaženje, možda bi naš otac bio živ… jako bolestan, ali živ.

Molila bih lekarsku komoru, ministarstvo zdravlja i ostale relevantne institucije da mi objasne kako se ljudi, koji odbijaju da leče, da pomognu, mogu nazvati lekarima!? Kako ti isti ljudi smeju i imaju prava da odbiju da leče pacijenta, iako je nejgova želja lečenje? Ko je i kada tim ljudima dao pravo da se igraju boga, pa da odlučuju ko će živeti, a ko umreti? Po kom to pravilniku ti ljudi, koji nose beli mantil, smeju da kažu pacjentu i njegovoj porodici

šta ste nam ga opet doveli? nećemo da ga primimo, on je gotov.

Ovi ljudi nisu lekari. Nisu ni ljudi. To su monstrumi u belim mantilima!

Ja znam da bi naš otac svakako umro. Ali nije bilo nužno da umre na ovaj način.

Ovom prilikom se zahvaljujem Srđanu i lekarima na grudnom odeljenju KBC Kragujevac, jer oni su za mene personifikacija medicinskog poziva. Hvala vam najlepše.

Što se lekara na onkološkom odeljenju KBC Kragujevac tiče, zahtevam da relevantne institucije pročešljaju ko im sve tamo radi. I kako rade.

Moj otac je umro, bez lečenja, bez nege… Ako ovaj apel pomogne da ljudi više ne umiru na ovaj način na ovom odeljenju, onda smrt mog oca ima nekog smisla…

Ne dozvolimo da ljudski život ima cenu…

Advertisements

22 thoughts on “Lekari i monstrumi

  1. Vera Nikolic says:

    Za sve smo krivi mi sami gradjani. Mi smo stvorili milje i zakonsku regulativu koja “bele mantile” gotovo unapred oslobadja od odgovornosti i nudi im privilegovan status. Mi smo stvorili i odrzavamo nadgradjansku kategoriju belomantilasa, koja za sebe tvrde da predstavljaju elitni deo drustva, a to tvrde i vlasti, sve zarad ljudskog zdravlja. Da li bi za ljudske zivote odgovarao inzenjer staticar kojem se strusi visespratnica i pogine puno ljudi? Svakako bi, digla bi se velika buka oko toga! A kada padne avion? Ti ljudi, takodje, imaju diplomu, ali nemaju beli mantil. Zbog njihove nesavesnosti i loseg rada moze odjednom da umre mnogo ljudi. Nesavesni “beli mantili” vrse tihu, specificnu egzekuciju, jednog po jednog, neprimetno. Tu i tamo neko od bliznjih digne samo glas, ali ne i tuzbu. Zasto nema adekvatne reakcije na sudu, ako je neko uveren da je u pitanju nesavesno lecenje? Da li se u nasem drustvu iko zapitao koliko novca se trosi i prevaljuje preko privatnih ordinacija koje zaradjuju nezamislive sume, a placaju tek neku sitninu poreza? Od koga to uzimaju te pare? Pa od nas, gradjana. A mi cutimo i trpimo. Verovatno cemo i na ovaj slucaj samo odmahnuti rukom i reci: “Sta se tu moze, pa to normalno”……

  2. Ljubiša says:

    Na ovakve komentare niko normalan ne može a da se ne javi !!!

    Sestre, na zid, na tablu, na bilo šta na čemu nešto može da visi, okačite IME I PREZIME dotične Dr. X (ko joj je dao diplomu i zbog čega, to je druga stvar, mada je i to bitno). Da IME, konkreno da znamo ko to tamo peva ovakve pesme i u čije ime. Zaboga, pa ovakvi njeni odgovori i delenje lekcija, pominjanje wikipedije i sl., nemaju nikakve veze sa medicinom, već sa moralom.
    Dr. X ili već šta si, ne da je velika sramota ovo što govoriš i što koristiš decu od 12 godina za poređenje, to je bolesno, trulo, kvarno. Da si ikad nešto pročitala i naučila u, i o životu, možda bi shvatila da si ti i takvi(e), pošast i aveti koje ne bi trebalo puštati ni blizu, a kamoli da leče ljude i decu.
    Žalosno je i jadno i to ime, ako ga ima, ali treba da se zna, da znaju oni drugi, pravi, oko nje, ko je i kako se zove Dr. X, da mogu da osete zadah truleži i sklone se (ako stignu) na vreme, što dalje od ovakve sramote časnog doktorskog poziva…

  3. Dr says:

    Po cemu je vas otac bitniji od necijeg oca? Po cemu je zivot Vaseg oca bitniji od zivota necije majke?
    Vi zaista mislite da je lekarima lako da donesu odluku ko ce biti zracen, a ko ne?
    Razumem bol, ali ne razumem ozlojedjenost vas koji ste nestrucni…
    Sta mislite kako je nekome kome treba dete da se zraci? Malo dete od 12 godina…
    Kao lekar cu da Vam kazem jednu stvar- KADA SAM VEC PRINUDJEN DA BIRAM, UVEK CU IZABRATI ONOG PACIJENTA KOJI IMA I NAJMANJE SANSE DA PREZIVI, NEGO ONOG KOJI NEMA NIKAKVE SANSE!!!
    Zvuci Vam surovo? Izvolite, radite taj humani posao u ovoj osiromasenoj zemlji…

    • Oprostite, molim Vas, što nemam vezu kod Vaših kolega, a verovatno ni dovoljnu količinu novca da podmitim, pa da Vi i Vama slični odlučite da je nečiji život bitniji.
      Kolike god da su nečije šanse za preživljavanje, smatram krajnje neumesnim obraćanje “šta ste nam TO opet doveli ovde!?”, ali razumem da ne potičemo iz istog socijalnog miljea. Mogu da Vas razumem i shvatim… i da Vas najiskrenije žalim.

      • Dr says:

        Draga, da Vam kazem jednu prostu stvar…Postoji nesto sto se naziva protokol lecenja i njega nisam pisao ja, vec mnogo pametniji ljudi od svih koji ucestvuju u ovoj prepisci zajedno…Jako je jednostavan- ko ima sanse za izlecenje dobija puni tretman, ko nema dobija palijativnu terapiju…U razvijenim drzavama postoje takvi centri…U Srbiji, na zalost, ih nema…Tada se teret palijativne nege stavlja na porodicu i kucnu negu… Toliko o tome…
        A Vi draga, morate da shvatite da je to tako i da novac to nece resiti, kod postenog lekara NIKADA!!! Takodje, razumite da ste toliko bili duzni svom ocu-rodio Vas je…
        I razumite- NISTE LEKAR I NE ZNATE MEDICINU!!! Wikipedija nije skracena obuka medicinske prakse…

    • Pera says:

      @Dr: Ok doktore, zamisli da ti na lecenje dodje npr. Ivica Dacic ili Ceda Jovanovic, da li bi i njih poslao na palijativnu terapiju.

      Naravno, svi znamo odgovor, izlomili biste ste se oko njih.

      I to vase “I razumite- NISTE LEKAR I NE ZNATE MEDICINU!!! “, ne vazi, jer vase rodjene kolege ne smeju da se lece kod vas, cak i kada su u pitanju rutinske intervencije.

      Znaci da zakljucimo losi ste strucnjaci, gazite vasu zakletvu gde god stignete, moralno ste u blatu.

      • Dr says:

        Crni Pero, kakav danak neiskustvu…
        Pomenuta gospoda,bi od mene imala tretman kao i svi ostali, jebi ga, mora tako…Vise bih voleo da nad njima izvodim eksperimenta, ali i to je kaznjivo van Ausvica ili Dahaua…
        Ko ste Vi da govorite o zakletvi i o moralu? Postoji li moral u liberala?

  4. QueenOfWinter says:

    Ja sam ona mladja sestra, :(. Constrictoria, zaboravila si da napomenes da me je doticna doktorka pitala da li mi je tsko da jedno vece provedem sa ocem i da je dala komentar da ima toliko dece od 12 godina i da ne zna kada ce se zraciti. Ja, kao osoba bez dece, nemam osecaj da je neki bolesnik preci od drugog. Strasno je sto su u pitanju deca, ali mislim i da je nas otac imao pravo na lecenje, tj. kako lekari vole strucno da se izraze “da mu se olaksa trpljenje” i kako pise u Etickom kodeksu KBC Kragujevac. Smatram da je mogao da ima jos makar mesec dana zivota.
    Sada bih postavila pitanje: KO SU MEDICINSKE SESTRE IZ HITNE POMOCI DA DELE PRAVDU I DA URLICU NA UKUCANE BOLESNIKA AKO POSTUPAMO PO ONOM STO JE DOKTORKA ONKOLOG REKLA DA RADIMO?!?KOG LEKARA, MEDICINSKU SESTRU ILI PORTIRA TREBA SLUSATI?!?DA LI JE U REDU DA LEKARKA HITNE POMOCI OCIJUKA SA NEKIM BOLNICAREM DOK PACIJENT CEKA DA SE ODVEZE NA HITAN PREGLED?!?ZASTO NE POSTOJI PROFESIONALIZAM?

    DA LI SU ONKOLOZI IKOGA IZLECILI?1?DA LI ONI KOJI IMAJU NOVAC IMAJU PRAVO NA ZIVOT JER ZA TAKVE BOLESNIKE IMA MESTA NA ONKOLOGIJI?!?

  5. mami su pre deset dana otkrili “rasejavanje…”. znate sta to znaci. inekcija koja se prima u stvari introvenozno u takvoj situaciji, nije na pozitivnoj listi lekova. cena jedne doze, odgovara skoro polovini prosecne plate. sa ostalim lekovima koje vec uzima, treba da se potrosi cela prosecna plata….da li da komentarisem?

  6. Zaista strašna priča. Ne mogu da zamislim kako ste se osećale. To nije bes, to je gnev.
    Ne želim da dalje pričam negativne reči, hvala vam na podeli ove stvarnosti.
    Vašem ocu, neka mu je laka zemlja.

  7. ne znam sta da ti kazem…osim da saosecam sa tobom i da mi je jako zao
    nisi mogla da uradis vise od onog sto vec jesi,postoji trenutak kada prilike prevazidju nasu snagu,nije nikakva uteha :o( takodje ti pisem iz iskustva…
    a ti “ljudi” su do te mere iskrivljeni da nemgu se svrstati u kategoriju ni lekara ni ljudi…
    biti lekar nije posao,to je poziv,ali tako nesto se kod nas slabo razume…

  8. Pre desetak dana umro je jedan moj kolega u bolnici. Konstantovana mu je pogrešna dijagnoza i bio je smešten na pogrešno odeljenje na kojem je umro istog dana kada je bio smešten. Rađena je autopsija. Doktri naravno nisu krivi. Sve njihove greške prekrije zemlja. Strašno je to što nam se dešava.
    Moj otac je umro u bolnici. Moja baka krivi lekare. Ja zamalo nisam umro u bolnici. Priču “I ona je samo žena” koja se nalazi u knjizi koju sam ti poklonio, govori o mom susretu sa smrću, dok sam bio na ivici života i smrti, svakako greškom lekara dospeo sam bukvalno do kome…
    Žao mi je tvog oca. Neka mu je večna slava.

  9. Rada72 says:

    Moj otac je pre 20 godina umro od kancera grla koji je metastazirao. Pošto su mu vadili celo grlo, morao je da zna od čega je bolestan. Na surov način lekar je to saopštio mami i tati ” bolesni ste od raka, vadimo celo grlo”…kao da saopštava da ima grip. Pre lečenja u toj ustanovi Dr Mišović, tata je išao u zemunsku bolnicu, gde nisu mogli da mu otkriju dijagnozu! Izgubio je skoro godinu dana adekvatnog i pravog lečenja. Za to i dan danas krivim lekare iz te bolnice. Ovi iz Dr Dragiše Mišović bili su korektni..
    Tako da…razumem u potpunosti…

  10. Tanja (mango_on_diet) says:

    draga… nisam do sada videla… zao mi je zbog svega sto ste prosli, citala sam dok si pisala o tome i osecala sam se jadno sto sam svedok, a tebe mogu samo da zamislim… strasno bi bilo i da je sve teklo kako treba… drzi se, ljubim te

  11. Ana says:

    Na žalost u Srbiji (a i u mnogim bogatijim zemljama) pacijenti sa terminalnom fazom karcinoma pluća se vode kao “otpisani slučajevi” i ne leče se. E, sad, ono što nas razlikuje od tih bogatijih i civilizovanijih zemalja je to što mi nemamo palijativnu negu, nego je sav teret nege bolesnika prebačen na porodicu. Mi smo se pre par godina slično napatili sa babom kojoj je zbog visokog šećera i nepokretnosti krenula gangrena na nozi. Još je to bilo u vreme letnjih odmora i apsolutno nije bilo šanse da je prime bilo gde. Zbog godina i opšte lošeg stanja nisu hteli da je operišu i samo bi je vraćali kući, a bolovi ogromni. Onda je moj stric (koji je inače lekar) krenuo samoinicijativno da joj konstantno daje morfijum tako da je baba jako malo vremena do smrti provodila u svesnom tj. budnom stanju. Da nije bilo njega mi bismo 2 meseca posmatrali bolesnika u nepojmljivim bolovima jer niko nije time hteo da se bavi.

  12. Ako vas iko razume, onda to mogu reći za sebe, čak više, ja sam zdravstveni radnik u penziji kome je majka umrla u jednoj od najopremljenijih bolnica u Evropi, odgovorno tvrdim da je tako, u Nemačkoj, propustom tima koji je operisao moju mamu. I ja tu, na žalost ništa nisam mogla 😦 Postoje situacije, kada je i običan čovek i profesionalac, često nemoćan, iako to nama ne ide u glavu i nikad neće, jer se radi o onima koje ništa i niko ne može da nadoknadi 😦

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s