Divne žene mog života…

Kad se osvrnem iza sebe, sve što mogu da vidim jesu te divne žene, koje su me uvek pratile, bile mi podrška i beskrajno me volele. A i ja njih. Moja familija je poveća i nekako siromašnija što se muških primeraka tiče… Nije da ih nema, ali su oni nekako bledi u poređenju sa svim tim divnim ženama. Oni su se nekako podrazumevali, a one su bile na pijedastalu i to je, jednostavno, bio poredak stvari.

Odrasla sam okružena bakama i tetkama i strinama… I sve one imaju negde neku zajedničku podlogu. Za sve njih je zajedničko da su beskrajno hrabre i jake i odvažne. Malo je i opterećenje odrastati uz takve, jer nekad bi se isplakao, ali kako? Kako kad njih nikad nisi video da su suzu pustile, a svašta im se izdešavalo… Oteli su im voljene, imovinu, bile su prinuđene da prodaju porodične vrednosti, okružene nekim novim svetom, koji nisu razumele, a koji ih je na svakom koraku gazaio… Nikada se to nije videlo na njihovom licu. Niti su pričale o tome. Jednostavno, bilo, pa prošlo – nama je u genima upisana borba za preživljavanje.

U sećanju su mi ostale neke lepe šansone i miris cimeta i jabuke. A verovali ili ne, jabuke ne volim. Ali taj miris, te štrudle… Niko više nikada nije napravio takvu štrudlu. Nikada. Ima jedna baka, koja živi i dalje u mome srcu, koja mi je bila omiljena, kojoj sam bila omiljena, koja je bila savršena. Da, savršena. Ona je dokaz da savršena žena postoji.

Od kad je pamtim, sećam se tog mirisa parfema i talalsaste crvenkaste kose, svetlih očiju i smeška. Sećam se velikih šešira i štikli i savršene figure. Ona je, prosto, osvajala harizmom. U njenom prisustvu si osećao strahopoštovanje. Prosto, bila je takva. Najviše od svega na svetu sam se plašila da nju ne razočaram, da nju ne povredim.

Zbog nje sam bez pogovora nosila one satenske mašne na repu, heklane dokolenice i lakovane cipelice. I neke crvene haljine, koje su bile pune nekih žipona. Zbog nje sam učila pesmice i kako da ih pravilno izrecitujem, pa da onda tako sva slatka izrecitujem njenim prijateljicama. Zbog nje sam zavolela knjige i taj miris, koje one sobom nose. A bila je stroga prema meni. Kritikovala me je zbog razbijenih kolena, jer to se „mladim damama ne dešava“, bila je šokirana zbog moje ljubavi prema fudbalu… Stalno je pričala da se plaši da ću da izrastem u nekog magarca, ako nastavim tim putem, jer u mladu damu sigurno neću. Zbog nje sam se trudila iz petnih žila da budem najbolja u svemu. I ne samo zbog nje. Imala sam potrebu da bar podsećam na sve te žene, koje me okružuju, da budem najbolja, da budem nesalomiva, da budem… pa, da jednog dana budem one.

medaljonKad sam se rodila od nje sam dobila filigranski medaljon, koji mi je nekako obojio život… Stavljam ga vrlo retko. Nekako ga osećam delom sebe, suviše je intimno da ga pokazujem drugima. Taj savršeni medaljon, to je moja baka… Taj medaljon je preživeo…

Kod bake se nije moglo u pantalonama, jer to je nepristojno. Kad se malo odraslo, nije se moglo ni bez lagane šminke. Nisu se smele noge prekrstiti, nego onako, lepo, jedna kraj druge, pa se saviju malo u stranu. Leđa su uvek morala da budu prava. Moralo se biti sposoban za priču i o dnevno-političkom stanju u zemlji, ali i o Čajkovskom, Sezanu, Kantu, Preveru, istoriji… Naravno, priča se morala odvijati bez padanja u vatru i bez agresivnog nametanja stavova… Sve fino i polako, ali neumoljivo. Situacija se uvek morala držati pod kontrolom.

Mnogo ih volim i mnogo su me volele, ali iskazivanja nekih osećanja nije bilo. Jer, to je nepristojno, naravno. Ono što nosimo ostaje u nama. Nepristojno je da te neko vidi kako plačeš, a još gore ako se umažeš šminkom plačući. Nepristojno je poljubiti nekog na ulici, jer osećanja nisu da se dele sa celim svetom. Nepristojno je skakati od sreće i radovati se uspehu, jer to se od tebe i očekuje, pa čemu, onda, sva ta vriska, koja nije primerena… Javno pokazati bes i ljutnju je primitivno. I sve tako neka pravila na red, koja usvajaš od malena. I samo se trudiš da postušpaš po njima, da ih ne razočaraš. Pa, izrasteš u štrebera. Ali ne i u lekara ili pravnika ili profesora, kako su se nadale, jer to je pravo zanimanje za ženu.

Doduše, profesor skoro jesam, tako da sa te strane i nisam neko razočaranje njima… Sa neke druge strane, pa… ne znam.

Uvek su me podržavale, naravno, to shvatiš kad je već kasno, kad ne možeš da im kažeš „hvala“, dok pijuckate kaficu ili čaj ili metaksu… I bude ti žao što nisi shvatio na vreme. Bude ti žao što si mislio da kritikuju, da ti se mešaju u neke lične stvari, a one su samo htele da ti kažu da iako si napravio grešku, imaš prava na ispravku, samo nemoj više da praviš takve greške, jer se to od tebe ne očekuje. Kad jednom napraviš grešku, nemoj više ikada istu da ponoviš.

Možda vam ova pravila zvuče uštogljeno i previše kao pravila, ali to nije, zapravo, tako. To je nešto što i sama nosim u sebi. Nešto što ne ubija kreativnost i radost življenja, nešto što ne smatram pravilima, nego načinom života. Jeste, vreme se promenilo, ušli smo u novi vek. Ali to što smo u novom veku me ne sprečava da budem pristojna prema ljudima, sposobna za komunikaciju i prihvatanje svih različitosti.

Od njih sam naučila da se na bezobrazluk odgovara pristojno, da nije rešenje spustiti se na nečiji nivo, jer onda to nisi ti – postaješ neko drugi, neko gori. Uvek moraš biti iznad situacije i razmišljati trezveno. Ma, koliko god da je situacija neprijatna ili šokantna, ti moraš da razmišljaš trezveno. Neke stvari su samo za samoću i četiri zida i nikako drugačije…

Ja nisam kao one, moje bake i tetke i strine… Trudim se da im budem bar malo slična. Trudim se da budem svakim danom bolja… Malo sam i šašava (što je uvek pripisivano genima sa očeve strane, prirodno)… Nisam nikad bila savršena dama, ponekad čak ni dama. Štikle često zamenim martinkama, a ljude, do kojih mi je stalo, zagrlim i poljubim i to uradim, zamislite, na ulici. Umem da budem gruba prema neprijatnima i nepristojnima, a izdaju ne opraštam. Nisam bespomoćna, ali mi prija podrška… ne volim nepravdu i mislim da uvek postoji neki viši cilj za koji bi se trebalo boriti. I ne znam da li bih mogla da preživim uslove, koje su one preživele, zaista ne znam… Ne znam jesam li toliko jaka… mada, volela bih da budem…

Ponašam se po jednostavnom principu:

Kad mi život da limun, napravim limunadu i krenem dalje. Nemam vremena za sitne žalosti, jer me one sprečavaju da budem ono što želim. Potisnem.

Jednog dana, kada budem imala vremena, pa kada izvučem na površinu sve potisnuto… biću sama u četiri zida, pa kako bude. Do tada, samo napred…

Advertisements

5 thoughts on “Divne žene mog života…

  1. Moja baka, majka mog pokojnog oca, koja je još uvek živa, je jedna nepismena žena ali takvu mudrost, plemenitost, dobrotu, snagu, volju, elan, pozitivizam, retko možete videti u jednoj osobi. Moja majka je isto tako vrlo slična svojoj svekrvi. Jedna posebna žena, namučena i požrtvovana, uvek prisutna za svoje sinove, uvek u drugom planu jer je ispred sebe uvek stavljala svoje potomstvo. Količinu ljubavi koju ona oduvek pokazuje i gaji prema svojoj deci i njihovom potomstvu je nešto što se retko sreće u životu. Moja supruga je treća žena u mom životu koja je isto tako mnogo doprinela da budem zadovoljan svojim životom. Ona mi je danas najveća podrška, snaga, volja, inspiracija, ljubav, nada, uteha… Ona me poznaje do srži i uvek su tu prave reči, postupci i stavovi koji me guraju napred i daju pravac… Njih 3 su svakako 3 žene koje su me načinile da budem onakav kakav jesam.
    Vezano za tvoj tekst, već duže vremena mi u kompu “stoji” nedovršen tekst koji želim da napišem o njima trima kao osobama koje su me stvorile i načinile da budem onakav kakav danas jesam
    Ovaj tvoj tekst me je neminovno podsetio na taj, još uvek nedovršen, tekst, koji ću svakako napisati u nekoj doglednoj budućnosti.

  2. Sunset says:

    Jao, meni je mnogo zanimljiva tvoja baka i to gospodsko držanje i maniri. Je l’ ona bila stara Beograđanka? Ovde na jugu baš i nema takvih ljudi.

    Dakle, kod bake pantalone ne dolaze u obzir 🙂 A je l’ suknja morala da bude do zemlje ili do kolena ili kako? Koja je bila minimalna prihvatljiva dužina? Počeću da se ponašam tako na par dana, čisto da vidim kakav je osećaj.

    Ja nešto mislim da je vreme takvih ljudi prošlo i da se više neće vratiti…

    • Constrictoria says:

      E, to je već nešto!
      tetke su mi uvek bile više cool, pustale su da se blesavim tu i tamo, ali bake… 🙂 Kod baka je uvek morala da bude prvo forma, pa sve ostalo…

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s