#ljubav

Krenem jutros u radnju i sretnem komšinicu. Klinka. Ima dvadesetak godina. Sva naduvena. Pitam je šta je bilo, kaže da je završila život, da je on otišao, da je kraj, da nikad nikog neće voleti više. Samo sam joj se osmehnula i krenula dalje. Šta da joj kažem!? Ne vrede reči u takvim situacija…

Onda me ona podseti na Irenu i njenog #srnooki. Jao, pa to je bila ljubav epskih razmera! Počnem da se sećam njenih tvitova o njemu i nekako stignem do svog epskog junaka, koji mi je olupao ružu o glavu. Da, drugi imaju romantične ljubavi, a moje su uvek nekako bile komedije sa elementima tragedije, a ponajviše su podsećale na teatar apsurda. No, setim ga se…

Bio jednom jedan… I bio je sjajan lik. I upoznali smo se posle srednje. Onaj veliki raspust između srednje i početka predavanja na faksu. Znala sam njega i ranije iz grada, izlazili smo na ista mesta, ali on je bio kao neka faca, pa klinke padale u nesvest za njim. Mene su takvi likovi nervirali, gotovo podjednako kao i sponzoruše, kao i dizelaši, kao… ma,znate već. A jedan moj drug se družio sa njim. Naravno, napadala sam drugara zbog tog druženja, je l’ te. I jedan dan pozove me ortak da igramo Riziko. I odem ja sva čupava u prastarim farmericama, nekom crnom drljavom duksu… ma, odem u izdanju koje je dobro samo za čišćenje dimnjaka. Okupilo se nas troje i počeli da igramo, i svi se nešto smeškaju, ne kontam zašto, cepam Riziko. Štreberi su uvek gotivili Riziko. I onda se čuje zvono na vratima. I ja iznenađena, kao ko ti to dolazi. I drugi ortak se iskezi. I on uđe. Mislim, ON uđe. I ja… pa, ja u tom trenutku ostanem bez teksta. I shvatim da ne mogu da udahnem vazduh. A bogami, da imam i tahikardiju. I pocrvenim. Oooo, Bože, blama. A on skockan. I počnem da se nerviram i da besnim na sebe, ma šta se to koji đavo dešava. I nekako promumlam zdravo i pružim drhtavu ruku da se pozdravimo… I počnemo ispočetka Riziko. I ja, koja sam ih uvek ubijala u Riziku, kapituliram sa svim svojim teritorijama. Ma, koja crna strategija, kad je on seo do mene! Pade mi u vodu teorija da je napad najbolja odbrana. Ma, koji napad, ma koga da napadnem, ma ne ličim ni na šta, ma on sigurno ima neku curu, ma šta razmišljam o njemu… I pobegnem kući.

To veče nisam htela da izađem, a bio je neki koncert. U stvari, nije neki, nego koncert naših drugara, pa su pevali i moje pesme, mislim, pesme koje sam pisala za njih. I naravno, moji divljaci dođu i nateraju me da idem i nateraju me da obučem suknju, ni sama ne znam kako su me ubedili. E, sad zamislite scenu: ja u kratkoj suknji, a ne nosim suknje, i sve vreme mislim da se nekako podigla i samo je vučem na dole i stignemo do mesta koncerta i on bude sa svojim društvom ispred i njegovi i moji se pozdrave, a ja se spotaknem i tresnem. Blam, blam, blam! Onda nekako ustanem, pa mi se odveže pertla na martinki i taman da je vežem, on se savije i kaže „ja ću“. E, tad kad nisam pala, pa… Ja gotova. I bude to veče. I on me otprati do kuće. I što Irena kaže, on je nešto pričao, ali od damaranja u glavi ništa nisam čula, samo sam crvenela i klimala glavom i gutala knedle i jedva promumlam ćao i krenem kući i on me uhvati za ruku i poljubi. I to je za mene bio kraj sveta. Prirodno, to veče nisam spavala. Narednog dana nisam ni jela. Jedino je ćale primetio da nešto nije ok i samo je konstatovao da sam se zaljubila. Njemu je to bilo smešno. Dođe mi ortak, a on mu kaže „e, ‘ajd mi kaži u koga ti se drugarica zaljubila.“, a ja…

I onda ispričam sve ortaku. I on mi kaže da se NJEMU sviđam već duže vreme, da sam bodljikavo prase, da nije znao kako da mi priđe, da sam… Ma, ni ja ne znam šta je više pričao. U glavi je samo bilo „ti se njemu sviđaš već par meseci“…. I onda to tako nekako počne. I bude ljubav epskih razmera. I svaki dan, dok je sve to trajalo, ja sam imala utisak da mi fali vazduha, da mi srce preskače, noge su klecale kad ga čujem vidim… ali, realno, bili smo klinci. Nekako mi i privođenje lakše palo, jer kad su me panduri jednom pokupili sa protesta, on je skočio, počeo da se otima oko mene, a onda počeo da se dere da vode i njega, jer ne mogu ja sama… I oni ga poveli, posle nas malo u stanici maltretirali i zvali zaljubljeni buntovnici, al’ bože moj… I tako smo mi išli na proteste, koncerte, ja njemu pisala pesme, on meni svirao gitaru, promenili smo vlast, izborili se za neko veće dobro (bar smo tad mislili da je tako) i studirali i svašta još nešto. A on mi je stalno poklanjao ruže… Lepe, krv crvene… I uvek bih se iznova iznenadila kad je dobijem i ona jeza niz kičmu i tako to. Posle njega mi niko nije poklonio ružu. Ma, šta ružu – niko mi nije poklonio cvet! U stvari, jeste jednom ortak za rođendan, kaktus. Ali to je ortak i ne važi se.

I jedne godine, za Novu godinu, on donese najlepšu najtamnijecrvenu ružu. I klekne i izvadi prsten i kaže da bi voleo da provedemo život zajedno. I svi oduševljeni, a ja gubim tlo pod nogama i pitam ga je li normalan, da li zna da imamo 22, da mi je faks bitan (posle se ispostavilo da mi faks i nije baš toliko bitan, al’ to je bilo posle, kad sam ga skoro završila), da neću da se zarobim (da, da, moje viđenje braka je bilo moderno ropstvo), da ne znam je li on onaj pravi (a možda je i bio, šta znam…) i tako sve neke gluposti. I on počne da plače. I ja mu kažem da prestane da nas blamira. I on ustane i omlati mi ružu o glavu. I ode. Taj dan sam umrla. Nešto slično detetu iz komšiluka. I plakala. Taj dan mi ćale dao flašu Vekije. I ja sam je ispraznila. I od tad ne volim Nove godine. Asociraju me na ružnoću. I od tad ih ne slavim…

I posle nedelju dana odem do njega. I šok. Kaže mi njegov ćale da je pokupio ranac i gitaru i otišao kod tetke u Švajcarsku i da se neće vraćati. I to je bio kraj. Ali krajkraj svega.

I posle njega su se pojavljivali neki pogrešni, neki pravi, ali za koje ja nisam bila prava i sve tako na red…

Ali eto, ostala je ta jedna ruža.

 

 

Advertisements

6 thoughts on “#ljubav

  1. Al’, Bože moj… Tako smo mi…
    Štošta…
    Al’ nekako, najmanje se stiglo za sebe nešto… Kakvo sjurivanje u devedesete… Ili bilo koje druge, što bi rekao Džoni…

    • Constrictoria says:

      pa, nije patetisanje – ja to stvarno mislim.
      Nije bitan ishod neke priče, nego je bitno da postoji, da je ima, da traje, da te vozi, da ti daje krila… da opet poletiš. E, to je ono bitno.
      I meni je tako.
      I meni je uber dobro.
      I volela bih da svima bude to tako… mislim, da svima bude uber dobro, kao što je i meni… 8)

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s