#generacija

Upravo ušla u kuću. Skuvala kafu, zapalila cigaru, sela za lap… Neko me je zamolio da napišem blog, jer, kaže, voli da me čita… kako da mu objasnim da mi nije do prosipanja reči, da ne mogu više ovu stvarnost, da… A opet, znam da je i njemu tako. Jer, mi smo generacija.

Mi smo ona generacija koja je na oko i uspešna i srećna i… a, u stvari, sjebana (pardon my french). Mi nikada nećemo da budemo normalni, jer nam to drugi nisu dozvolili da postanemo. Mi nikada nećemo da budemo srećni, jer koliko god uspešni bili, to, zapravo, nije uspeh kome smo težili… Svi smo mi napravili izbore kakvi su nam se nametnuli, pa i pogrešili… Ali, ljudski je grešiti. Sve nas muče iste muke, koje uvek počinju pitanjem „a šta bi bilo da je bilo…“. Iako i sam znaš da od tog razmišljanja nema vajde, preispituješ se iznova i iznova i iznova… i umireš i umireš i umireš… a, ipak, svakog jutra si biološki živ.

Ja sam večeras malo umrla. Ponovo. Gotovo da sam navikla, jer to mi je svakodnevica. Stvari nisu ispale onako kako sam planirala. „To je život“, rećićete, „stvari nikad ne ispadnu kako planiraš“… Sve ja to znam, ali dozvolite da lamentiram nad sobom. Da se grizem, jedem, patim… Volela bih da znam da će jednom biti sve ok… Možda me i ta vera u to „ok“ i gura napred, pa pravim pakt sa đavolom —> evo ti svaki dan malo moje duše, a zauzvrat tražim samo par trenova potpune sreće, onda, kada odlučiš da mi je daš…

Žao mi je što su svi ti divni ljudi, koje sam volela, koje sam zavolela, koje ću zavoleti, a generacija su, nisu tu. Kida me saznanje da ne mogu tek tako da kažem „e, ‘ajmo na kafu“, „hajde da se ispričamo“, „hajmo u bioskop“ ili slično… Znam da njih ista stvar kida još više… Znam da njega kida. I ne mogu vam objasniti koliko tuge nosim u sebi zbog toga.

Kladim se da bi on seo u avion i doleteo odmah, samo kad bi mogao, samo da popijemo kafu i slušamo Maiden ili Metallica ili AC/DC ili… samo da popijemo kafu i da pričamo o gluvarenju ispred SKCa, u SKCu, u KSTu i o onom Beogradu, koji se negde izgubio. Koji postoji samo u nama… Koji neki novi ljudi, koji su došli u njega, niakda, ali NIKADA neće razumeti i koji ne mogu da ga vole onako jako i iskreno kako ga mi volimo. Moj Beograd. Da, moj.

Nikola Đuričko je u intervjuu za B92 sažeo život nas, koji smo ostali i život onih, koji su otišli:

Moguće je da sam u godinama kad više ne moram da poznajem svoj grad. Sve manje poznajem i ovu zemlju. Ja živim u jednom zatvorenom krugu za koji mislim da je Beograd. A to, zapravo, i nije Beograd. Beograd nije ono što sam nekad mislio da jeste. Na šta sam bio ponosan. Znaš da smo jako voleli turiste, da smo bili srećni kad ih sretnemo. Čak nam je bilo smešno kad smo bili klinci da neki stranci dolaze da gledaju Beograd. To nas je radovalo. Činilo mi se da si mogao da budeš bilo koje rase, boje, vere, bilo čega… Ovaj grad je taman veliki i taman mali da možeš da nađeš istomišljenike i da možeš da zbrišeš od neistomišljenika. Imam utisak da se sve to promenilo, da su se vrednosti promenile i da to vise nije to.

Tako ja živim svoj Beograd. Sa ljudima, kojima Beograd nije kriv za sve. Sa ljudima, koji nisu otišli, a možda su hteli, a plašili su se ili nisu mogli ili… ma, razlog je nebitan. I čekam kad će svi ti divni ljudi, koji su skupili petlju da odu, da se vrate, pa da odemo na kafu i da se družimo i blesavimo i pričamo samo neke nama znane priče… ma, da sedimo i ćutimo, jer se i ćutnjom razumemo. Zato što smo generacija.

Svi dajemo dušu đavolu malo po malo, za te neke trenove istinske sreće… cela generacija.

Ja bih zaista volela da Ti, kada nađeš prostora i kada budeš mogao, dođeš da bi otišli na jednu jedinu kafu, da se ispričamo i izblesavimo i obujemo martinke i visimo ispred SKCa fore radi, pa da nas svi čudno gledaju, a nas da bude baš briga za sve to i da pričamo o našem Beogradu i šta smo sve radili i ko je bio najbolji na gitari i ko je imao najviše kaseta i gde je bilo najjeftinije pivo… i znaš, tako te budalaštine. Eto, to bih volela.

A dok ne dođe taj dan… đavo, duša, lamentiranje, tuga… i vera da će jednom biti bolje i da ćemo svi živeti onako kako želimo, a ne onako kako moramo…

Generacijo, ne daj se!

httpv://www.youtube.com/watch?v=l3L-TOjazwg

Advertisements

13 thoughts on “#generacija

  1. Dobro je da postoje blogovi pa se posredstvom njih, neki od nas, koji smo generacija, ili tu negde, mogu pronaći i popričati, makar i kroz formu komentara… Jedino nedostaje kafa…

    PS Pročitao sam nekoliko tekstova sa tvog bloga. Izneneđujuće je koliko su temastki slični nekim mojim tekstovima. Koliko toga si rekla na svoj način što sam i ja rekao na neki svoj način. Bukvalno isti način razmišljanja. Možda baš zato što smo generacija, što živimo u istoj državi, pod istim uslovma… Možda zato što muče nas iste brige, neizvesnosti i strahovi, što je sve manje onih koji nas razumeju i koji nas žele da razumeju… A sve je mnogo lakše kada se nekom kaže ili napiše, zar ne?

    • Constrictoria says:

      Retko kad ostavljam komentare i na svom blogu, a na drugim blogovima još ređe (to si primetio). 😉
      Elem, tvoj blog uredno pratim i došla sam do istog zaključka, kao i ti…
      Razumemo se… I to znači. Znaš da nisi sam, da nas još ima i da smo još uvek normalni.
      Hvala ti. :*

  2. Hvala! Mislim da bi ti se dopala pesma mog benda, jer u sebi nosu baš tu neku priču iz ovog posta… Nema veze i ako te mrzi.

    “svetla
    baca ih
    daleko
    zovu me
    zovu me
    da vratim se”

    p.s. dodatni respect za maiden, pogotovo za izbor albuma i izbor pesme.

    • Constrictoria says:

      Da, to je to. Dopada mi se…

      A Maideni, pa ovo su mi je i omiljena pesma od njih, a i omiljeni album… Nekako se pronalazim u svakoj reči…

  3. zuk says:

    Beograd koji smo mi imali nazalost vise ne postoji. On je umro i nece oziveti. Bol, tuga i ljubav prema njemu su u nama i kao sto jednom rekoh to je nesto sto nosimo u sebi i niko nam ne moze to oduzeti. Mozemo samo pokusati pronaci mir u tom sadasnjem ili nekom drugom Beogradu. Ja sam odabrao ovo drugo. Da li sam pogresio pokazace vreme.
    Jedno kajanje svakako predstoji…
    Ljubim te

  4. Vladan says:

    Stonexman:
    Šta reći, potpuno te razumem. Poslednji rez za koji mogu reći ”Ovo je moj Beograd” je onaj iz demonstracija te zime 96/97 kada su ljudi ponovo postali ljudi i u autobusu ustupali mesto starijima i izvinjavali se kulturno ako bi nekoga zakačili u gužvi. Nema više tog Beograda, nema više tih ljudi. Zaključali su sami sebe.

    Što mi pre neki dan drugar rekao kao komentar o Istanbulu i ljudima u njemu “U autobusu čim neko stariji uđe svi ustaju, kao što su nas nekad naši vaspitavali”.

  5. Stonexman says:

    Šta reći, potpuno te razumem. Poslednji rez za koji mogu reći ”Ovo je moj Beograd” je onaj iz demonstracija te zime 96/97 kada su ljudi ponovo postali ljudi i u autobusu ustupali mesto starijima i izvinjavali se kulturno ako bi nekoga zakačili u gužvi. Nema više tog Beograda, nema više tih ljudi. Zaključali su sami sebe.

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s