Vreme je za reset…

Koliko ljudi znate da ne preživljavaju, već žive? Koliko je onih koji ne razmišljaju kako da naprave balans između dažbina i hrane? I kad praviš takve kompriomise, pa da li je to život?

Pokušavaju da nam objasne da smo lenji i neradnici, jer, bože moj, ako neko hoće da radi za njega ima posla. Da li je baš tako? Ne bih rekla. I ta povika na konstantno kafenisanje po kafićima… Ti, koji o tome pričaju, neka se zagledaju malo u tu ekipu, pa će da primete da svaki dan ista ekipa sedi na istom emstu. Nema srpska mladež pare, para za svakodnevno kafenisanje i džabalebarenje imaju potomci domaćih tajkuna. A oni obično imaju i odlično plaćen posao. Koji odrađuju na toj kafici u tom nekom lokalu.

Iskreno da vam kažem, i kad bih nekim neverovatnim sticajem srećnih okolnosti bila u mogućnosti da apim dovoljno keša i postanem tajkun – nikad ne bih to uradila. Razmišljala sam na tu temu. Meni to jednostavno nije pošteno. I zaista ne bih mogla da odem mirno na spavanje i ujutru se pogledam u ogledalo. Doduše, ovih dana ogledalo izbegavam… Podočnjaci i samrtno bledilo i nisu neki prizor, AkoMeRazumete.

Pored svih turbulencija i ružnjikavih stvari koje mi je Destiny donela (tako to ide – nit’ se žalim, nit’ se hvalim), još mi ničim izazvano i EPS mrsi konce. Da budem preciznija, Elektrošumadija. Već neko vreme sam u Kragujevcu, kao što znate (tako se namestile karte, šta sad da se radi). Nesreća je što mi je kuća blizu Zastave, koju danas zovu FIAT AUTOMOBILI SRBIJA.

Sad bi se svako normalan čudio zašto nesreća!? Miran kraj, centar na pet minuta hoda, sve fino – u gradu si, kao da nisi… E, pa ne valja to, kad vam kažem. Kao što znate, ja sam neki vajni ajtijevac. I opšte poznata stvar je da mi nismo baš normalni i da volimo noću da radimo i sve tako nešto čudno. Manje poznata stvar je da preko dana imamo i nekih drugih obaveza, pa se posao ne svodi samo na „sedi i kucka“. Nego, da se vratim na temu:

Od kad je Zastava počela da radi, u mom kraju malo-malo, pa tokom noći nestane struja. Nekad i po par puta: nestane – dođe – nestane – dođe… Šuška se da prioritet ima Zastava, pa kad njima zatreba, privatne kuće pogase. Možda je to istina, a možda Elektrošumadija ima krš mrežu. Šta god da je po sredi, mene ne zanima. Ne zanima me zato što me debelo šišaju za tu struju, koju uredno plaćamo.

S druge strane, i ja sam neki vajni privrednik. I ja plaćam porez državi. Mene država ne dotira kao Zastavu prilikom zapošljavanja novih radnika. Država meni nije partner. Nemam luksuz da mi Država progleda kroz prste ili oprosti dugovanja. Kod mene političari ne dolaze da me tapšu po ramenu kad uradim neki posao, a kad radim, ja zaista dajem sve od sebe. U Zastavi kad prave auto… Pa, nije to mnogo drugačija ekipa od one sa jugićima, trust me.

Ali pošto je Zastava DržavnoČedo i oduvek na državnim jaslama, a nikad profitabilna (izuzetak je samo Namenska), onda je ona samo i bitna. Tako da ja mogu opušteno da ostanem bez struje. Šta briga Državu što ja zbog tog nestanka mogu da izgubim klijenta, jer nešto neće biti gotovo kad sam rekla da će biti. Na stranu što su moji klijenti uber pozitivci i fer osobe, ali…

Tako Državu baš briga za moje klijente, ali joj je itekako stalo da mesečnih dažbina. Ma, gule mi kožu s leđa. S druge strane, nemam PayPal i kad izvozim softver ili sajt, ja to moram da režem na cd, pa carina… To što IT nije isto što i uzgoj krompira – Državu ne zanima –> rogobatna pravila se moraju poštovati i nikako se ne mogu menjati, jer ako se Država modernizuje šta će sve one tetke, strine, svastike, kumovi, ortaci!? Gde njih, onda, zaposliti? Eeeeeeej, velik je to problem!

Država mi seče krila i pre nego što ih raširim. Sad neko može da kaže da me niko ne tera da budem preduzetnik. Tačno, niko me ne tera. Ali ja to hoću i mogu i želim! I ja dobro radim svoj posao. I pored svega što mi Država radi, ja opstajem ovakva kakva sam 7 i po godina, još malo, pa 8. Malo li je? Nemam milione, ma nemam ni hiljade. Ne živim luksuzno. Ama, živim isto kao i neko ko radi za neku prosečnu platu. I nisam zadovoljna. Zato što znam da mogu više. Zato što hoću i više i bolje, ali nemam uslova za to. Za nekog koga život nije nimalo mazio, šta više, daleko sam stigla, ali, ipak, ne tamo gde sam se zaputila.

Nije mi cilj da imam korporaciju i budem tajkun. Meni je cilj da živim normalno. Da ne moram da se sabiram i oduzimam posle sabiranja. I nije to samo moj cilj, to je cilj svakog stanovnika ove zemlje.

Stalno pričaju o najjeftinijim dažbinama u regionu, EU… A šta je sa primanjima? Pa, hajde procentualno da posmatramo neke stvari. Koliko procenata prosečan Nemac izdvoji od mesečne plate za dažbine? A koliko prosečan Srbin? Da li su to i dalje najniže cene u regionu i EU? M? Da nisu, možda, najskuplje? M?

Svi su nezadovoljni i svi mrmljaju sebi u bradu to nezadovoljstvo. Političari su ostvarili cilj – posejali su totalnu apatiju među svojim stadom. Iznevereni smo na najgori mogući način. Oni što su nam obećavali promene devedesetihn su dvehiljaditih postali gori od onih iz devedesetih, a onda se ekipa rotirala. U krizi smo već više od dve decenije i uvek kad pomisliš da ne može gore, demantuju te. Nude nam igre u vidu privođenja nekih političkih i tajkunskih faca.

Mene ovo sve podseća na The Hunger Games. Ako niste gledali film, pogledajte, a još bolje pročitajte knjigu… E, u takvoj zemlji živimo. Samo što likovi iz ovog dela imaju neku nadu, a mi je nemamo više…

Ja sam besna! Ja sam očajna! Ja želim da živim! Ja hoću da sam srećna! Ne mogu da budem srećna sa toliko patnje oko sebe, onaj ko tako može… kako da osećam sreću, pored sve nesreće koja nam se dešava kao narodu, kao živim bićima!? To što se trudim da mi svaki dan bude lep i pozitivan i što kradem mrvice užitka… to nije dovoljno. To nikome nije dovoljno.

Želim da se nešto promeni. Želim da nam svima bude bolje. Mogu da odem odavde i u besu kažem da hoću. Ali ja volim svoju zemlju. Želim svojoj zemlji da doprinesem, da je unapredim… I ne, ne treba mi da menjamo zemlju da bi nam bilo bolje. Mi moramo da menjamo odnos prema vlasti. U vlasti su političari koje smo mi birali, koji jedu ‘leb od naših para. Kad nešto ne valja, mi moramo jasno da im stavimo do znanja da to nećemo da tolerišemo. Ama, da ih menjamo! Neka padne 15 Vlada za 6 meseci, ali neka šesnaesta uradi nešto kako treba, promeni nešto!

Sve dok ne zauzmemo takav stav prema njima, nama će biti ovako kako je, a čak i gore.

Meni je stvarno dosta svega.

Reset!

Advertisements

8 thoughts on “Vreme je za reset…

  1. Mislim da 99% građana Srbije može da potpiše ovaj tekst kao autor jer svi smo donekle u istoj situaciji. Svi, u većoj ili manjoj meri, nemamo. Ono što me najviše brine je što ne vidim izlaz. Nije dovoljan samo reset. Operativni sistem nam je toliko pukao i toliko je pun raznih virusa, bagova i crva da nam je preko potrebna reinstalacija kompletnog sistema. Ali gde pronaći takvog “hakera” ?

  2. @Boa,
    duša me bre boli kad gledam oko sebe neke ljude koji su se 25 godina drali od rada i učenja, i poštenja – i sad OPET kreću od nule, a već su kretali.
    A kad vidim takvu istu decu – mlade, vredne, sposobne, pametne… Onda se samo raspadnem.

    I eto tako…

  3. Ja ne živim, ja živuckam, što bi rekao Duško.
    Imam skoro 50 – ‘di si bio – nigde, šta si radio – ništa. Samo nekoliko puta kretala od nule, rat, bombardovanje, “demokratije”… Neki od nas su samo preživeli sve te godine, a neki, bogami, ni toliko :(.

    Svu raspoloživu energiju trošim na to da ne zaboravim da dišem, da se radujem, da budem srećna, jedva držim glavu iznad vode… I svima je slično.

    Ja sam se nadala do pre neku godinu, sad imam utisak da me samo struja nosi. Posle 25 godina, dosta mi je svega.
    A kako će mlad svet…

    Ljubim ja tebe, Zmijo.

  4. Marko says:

    Citam tvoje blog postove jos iz b92 ere i nikada nisam komentarisao, ali sad moram. Poslednja 2 pasusa doslovce opisuju šta mislim i osećam o svemu što nam se dešava, nije moglo biti bolje sroceno od ovoga. Samo bih dodao – TREBA NAM HARD RESET, običan nije dosta.

    • Constrictoria says:

      Hvala ti, Marko.
      Mnogo nas je koji se tako osećamo… Ne znam, nadam se nekoj promeni. Eksplodiraću od besa, eto.

    • Constrictoria says:

      Plašim se tačke pucanja naroda. Iskreno se plašim…
      Svima nam je isto, u ovim našim bedama od regiona iliti bivše SFRJ.
      Mora narod nekako da se trgne, mora… moram da verujem u to.

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s