Glumci, predstave – teatar…

Prošli put sam vam pisala o predstavi „Moje bivše, moji bivši“. Imala sam sreću  da ga primete i ljudi koji su učestvovali u ovom projektu, što mi je donelo mogućnost da upoznam i proćaskam sa jednim od nosilaca komada – Dušanom Stanikićem.

Videli smo se pred premijeru komada „Lepotica Linejna“. Duca je jedan sjajan lik, koji malo i dovodi do ludila svoje kolege, jer ne kasni na opredstave, ali stiže u poslednjem trenutku. On ima neki svoj fazon i iskače iz uobičajenih i očekivanih okvira. Kako sam kaže, ne voli da bude u garderobi sat vremena pre predstave u kostimu, iako u to vreme (pa, čak i ranije) stiže u teatar. On ima svoje metode opuštanja i pripremanja, što ne nailazi baš na preveliko razumevanje kolega.

Što se mene tiče, on zaista pleni i na sceni i van nje: izuzetno je prijatna i pristojna osoba i bilo mi je zadovoljstvo da ga upoznam i popričam sa njim… Deo prijateljskog ćaskanja (ne mogu da kažem da je intervju, jer, ipak, nisam novinar) vam i prenosim:

Gde si završio akademiju?

Upisao sam akademiju na prištinskom univerzitetu, pa me moj profesor prebacio na beogradsku. Završio sam u klasi Jovice Panić.

Kako si došao do angažmana u „Knjaževsko srpskom teatru“, pored toga što si Kragujevčanin, pa je negde i prirodno da budeš u kragujevačkom teatru?

Dušan Stanikić

Dušan Stanikić

Pa, to je najobičnija priča. Amaterski sam počeo da se bavim pozorištem. Pri „Abraševiću“ je bio teatar adut, tako smo ga zvali, sami smo ga tako nazvali. I tu je bila, normalno, zaraza – kad te obasjaju reflektori to je ćao, kraj i to je ta priča. Ali, relativno sam kasno počeo da radim amaterski, za razliku od mojih kolega. Počeo sam da se amaterski bavim u drugoj godini srednje škole. I onda sam tad znao… Klasična priča. Zatim sam upisao akademiju, iz drugog puta. U to vreme da ne bih išao u vojsku sam upisao istoriju umetnosti, završio sam dve godine istorije umetnosti, a zatim upisao akademiju; Posle akademije sve nas, jer ovde ima dosta Kragujevčana, koji su završili akademiju, sada ih je većina u pozorištu, ali u tom trentku tadašnji upravnik pozorišta, Zoran Petrović, nas je okupio sve da radimo sa nemačkim rediteljem Pjer Valter Policom projekat „Romeo i Julija“ (prim. aut. To je ona predstava koju jednom kratko pomenuh ovde). To nam je tada mnogo značilo, jer smo se skupili sa svih strana, sa različitih akademija… To nam je bilo bitno, jer se svi mi još iz amaterskih pozorišta znamo i družimo se i privatno; to je prvi put da su nas sve skupili i svima nama je bilo više nego super. Projekat „Romeo i Julija“ me je opredelio da ostanem u Kragujevcu. Imao sam ponude, još na akademiji dok sam bio, za angažmane u drugim pozorištima, ali sam izabrao kragujevačko. Prvo sam bio honorarac, gostovao sam i po drugim pozorištima, ali pre četiri – četiri i po godine sam dobio stalni angažman ovde.

Kako si ušao u projekte „Moje bivše, moji bivši“ i „Lepotica Linejna“? 

„Lepoticu Linejna“ sam i prošle sezone igrao (prim. aut. Sinoć je bila premijera ovog komada u teatru za ovu sezonu…) i onda se sve ispreklapalo, pošto smo dosta putovali sa ovom predstavom, jer je i pravljena kao festivalska predstava. Uvek su se poklapala neka bitna putovanja sa „Lepoticom Linejna“ kada su se pravile podele za neke druge predstave. Slađana Kilibarda (prim. aut. Rediteljka komada „Moje bivše, moji bivši“) je htela da je radi još prošle sezone, ali su se njeni dolasci ovde ispreklapali sa predstavom „Lepotica Linejna“, jer smo je u to vreme radili… Tada se Slađana i ja nismo nešto preterano dobro znali, družili, ali sam je poznavao sa akademije – ona je dolazila i pratila moje ispite, ja sam njene…  Kada je došla ovde, mi smo se prepoznali i onda je ona rešila da u podelu uvrsti i mene. Međutim, kako sam igrao „Lepoticu Linejna“, to je automatski otpalo. Desilo se programski, da je rad na predstavi „Moje bivše, moji bivši“ odložen na neodređeno vreme. Pre dva – dva i po meseca je projekat odobren i baš mi je bilo drago. Iskren da budem, prošle sezone mi se „Lepotica Linejna“ preklopila i sa nekim drugim projektima, pa sam već počeo da budem malo… Znaš kako, odradio samo jednu predstavu u jednoj sezoni, a u istoj sezoni je izašlo četiri – pet premijera. I drago mi je što sam ušao u projekat „Moje bivše, moje bivši“. Projekat je podržao i umetnički direktor (prim. aut. i reditelj) teatra, Nebojša Bradić .

Ono što je zanimljivo u predstavi „Moje bivše, moji bivši“ jeste da ti glumiš više likova. Meni je bilo fascinatno kako uskačeš iz jednog moda u drugi. To uskakanje se uopšte ne primećuje, imala sam utisak kao da je u pitanju sasvim drugi čovek.  Zaista si dobar glumac. Reci mi je li ti bilo teško menjati uloge, u okviru iste predstave?

Iskreno, zanatski su Isidora i Krle (prim. aut. Glavni junaci komada „Moje bivše, moji bivši“) imali mnogo težak zadatak. Bez obzira što to ne deluje tako  publici, ovu predstavu je bilo teže igrati od, recimo, Čehova. Mnogo je zanatski teška. Sa te zanatske strane sam i sam imao problem, jer nisam preterano talentovan za imitaciju. Nema veze što si glumac, ne možemo svi biti talentovani za sve… Pitao sam se kako to da igram, imao sam problem. Slađana je prva rediteljka koja mi je rekla da to nije problem, već specifičnost mog glasa. Samo sam u početku imao malo problema kako to da rešim; međutim, kasnije nije bilo nikakvih problema.

Šta planiraš dalje? Jasno je da ostaješ ovde sigurno…

Jasno, ostajem ovde. Gostujem kad me pozovu…

Imaš li neki planirani zanimljiv projekat za dalje ili nešto što si već radio..?

U zadnje vreme se bavim i pozorišnom režijom. Ali nije to po principu „sad glumac rešio da bude režiser”. Moj profesor je reditelj i to jedan od najboljih u bivšoj Jugoslaviji i od njega sam učio paralelno i pozorišnu režiju i glumu. Naučio sam bar da razmišljam i kao pozorišni reditelj i kao glumac. Najzanimljivije iz tog nekog mog opusa, pošto sam radio par stvari, izdvojio bih Gogoljov „Dnevnik jednog ludaka“, koji sam sam režiro. Radio sam ga svojim kolegom i prijateljem Ivicom Vidosavljevićem. Sve smo sami radili: od plakata preko scenografije, izbor muzike…  – baš sve. Kolege su nas gledale kao ludake: mesecima, svaki dan smo razvlačili scenografiju, jurili po pozorištu, pakovali predstavu… „Dnevnik jednog ludaka“ je najnagrađivanija predstava zadnjih nekoliko godina, jer je glumac koji igra ovu monodramu dobio pet međunarodnih nagrada. Monodrama je dobila i nagrade čak i u Albaniji (prim. aut. Na Međunarodnom pozorišnom festivalu monodrame ALBAMONO 2011 u gradu Korča u Albaniji, “Dnevnik jednog ludaka” jeosvojila dve nagrade: Nagradu za najbolju predstavu i Nagradu za najboljeg glumca festival). To nam je zaista bila najveća satisfakcija.

Kako ćeš dalje? Hoćeš li se posvetiti samo režiji ili samo glumi ili ćeš nastaviti sa oba?

Ne, moja vokacija je glumac. Ovde primam platu kao glumac. Ali oduvek me je zanimala pozorišna režija i radio sam par stvari. Radio sam, recimo, i jedan projekat sa osobama oštećenog sluha i gluvonemim osobama. To je bilo neverovatno iskustvo! Oni su mene pozvali, jer održavaju festival svake godine u različitim gradovima. Pristao sam i izabrao da radim Šekspirovog  “Ričarda III”, tako bez teksta. Predstava je trajala oko pola sata. I ova predstava je osvojila prvo mesto. Drago mi je što sam na ovom festival pobedio svog profesora scenskog pokreta, Ivicu Klementa, koji je godinama uzimao prvo mesto na ovom festival sa Novosađanima.

Hvala ti najlepše.

A sad malo o komadu, čiji je i Duca deo:

„Lepotica Linejna“ je delo irskog dramskog pisca Martin McDonagh-a u režiji Milića Jovanovića (uz supervizorstvo umetničkog direktora, Nebojše Bradića) sa  glumačkom postavom: Marina Perić-Stojanović, Nada Jurišić, Saša Pilipović, Dušan Stanikić.

Komad je ozbiljna drama. Kroz čitavu predstavu se provlači delikatni humor, pa se može učiniti da je komad crnohumoran. Mada, takav je samo dok se ne zagrebe ispod površine. McDonagh kao da je priču smestio u okruženje sredine dvadestog veka, mada je žargon savremen. Predstavio nam je Irsku u kojoj su ljudi siromašni, nezadovoljni, Irsku u kojoj stalno pada kiša… Dočarao nam je potrebu Iraca da emigriraju. S tim u vezi, nalazim izvesnu paralelu sa Srbijom danas: i mi smo opterećeni prošlošću i rivalitetom sa komšijskim narodima, ne zaboravljamo prošlost i ne možemo je se osloboditi – kao što se Irci vraćaju na prošlost sa Englezima, tako i mi na II svetski rat, ratove devedesetih… I to je ono što nas čini nesrećnima… U komadu su i surovi vicevi o zlostavljanju dece od strane sveštenika, koji gube na surovosti zbog same kompozicije (još jedna paralela sa nama). Ono što je za mene bilo šokantno jeste upotreba nasilja. To zaista nisam očekivala… Ostavio je neki mučan utisak na mene. Zapitala sam se koliko je kod nas nekih Morin, koje žive sa svojom Meg… Koliko je majki, koje su od svoje dece napravile robove, ne dopuštajući im življenje… Koliko li je takve dece našlo utočište u ludilu. Zbog majstorske izvedbe tragedija u pozadini priče nije uočljiva na prvi pogled. Na kraju zlostavljač (Meg) postaje žrtva svoje kćeri (Morin)… Morin je tragičan lik. Od prvog stupanja na scenu sasvim je jasno koliko je ona ugnjetavan lik u sopstvenom okruženju.  Ne mogu, a da se ne zapitam, da li bi možda njen život izgledao drugačije da nije bilo te socio-ekonomske krize, da je život bio opušteniji, da su bili neopterećeniji prošlošću, da je imala hrabrosti da voli Pata, da je rešila da živi svoj život, da nije bila u bolesnoj simbiozi sa svojom majkom… Sva tragedija ovog lika je sažeta na kraju predstave i njena sudbina zaista tera suze. Uopšte ne čudi činjenica da je ovaj komad pobrao sve lovorike, da je uspešan i na međunarodnom planu (a ne samo na domaćem). „Lepoticu Linejna“ nemojte propustiti. Ova predstava će vam pomoći da sagledate i sopstveno okruženje, jer (kao što rekoh) paralela sa nama je očigledna (iako to sigurno nije bila namera kreatora, ali, eto, tako se desilo). U ovaj komad su utkani sav očaj i bespomoćnost, koji se jednom biću mogu desiti… još jednom: ako ste u mogućnosti, pogledajte obavezno…

 

 

Na kraju sve što mogu da kažem jeste da mi je drago što sam odgledala sjajnu predstavu, a i što sam upoznala jednog sjajnog lika. Eto.

 

 

Advertisements

One thought on “Glumci, predstave – teatar…

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s