Ispovest PreduzetnicePočetnice – deo XIX

iliti srBski biznis model

Kad sam počinjala da se bavim privatnim biznisom nisam imala ideju da budem milioner (sad je imam, ali otom potom), već samo da pristojno živim, a da mi nad glavom ne visi neki nabeđeni  šefčić čiji je domet količina pečenja, koju može da pojede…

Imala sam ideju da kao mala firma sarađujem sa firmama sličnim sebi i da zajedno rastemo i razvijamo se… Međutim, to u Srbiji ide malo teže. Da budem iskrena – mnogo teže, zapravo.

Zašto?

Zato što ljudi mahom ne žele da porastu i imaju pogrešne prioritete, pa im biznis ili stagnira ili propada. Ekonomija je jedna razumna nauka i ona kaže da biznis koji stagnira na kraju propadne. Međutim, kako je Srbija ZemljaČuda, tako su i ovde moguće nemoguće stvari, pa da recimo imaš frizerski salon u kome otpada malter, a da imaš mušterije…

Situacija 1 – Restoran sa salom za svadbe/krštenja

U razgovoru sa drugarom saznam za jedan restoran, koji ima i par soba za iznajmljivanje, a organizuje i svadbe/krštenja (ima veliku salu). Promuvam se po netu i vidim da ih nigde nema. Saznam i broj telefona vlasnika i pozovem ga. Čovek je bio zbunjen što ga zovem. Objasnim mu da se bavi isplativim poslom i da bi imao veći promet ako bi se oglasio na netu. Naravno, pored sajta bi mogao da se upiše i u oglašivače. I onda kreće igranka:

–          Ja nisam zvučno ime i za mene niko ne zna.

–          Da, gospodine. Upravo zato bi i trebalo da budete na netu. Taj vid oglašavanja i upoznavanja ljudi sa Vašim poslom Vam je najjeftiniji, a donosi rezultate. Kasnije možete da sarađujete i sa nekom firmom za organizovanje proslava, pa da ukrase salu…

–          Al’ šta će meni taj sajt? Nisam zvučno ime.

–          Gospodine, nikada nećete ni biti „zvučno ime“, ako ne uložite malo napora i novca da ljudi saznaju za vas.

–          Ja nemam posla mnogo. Jednom nedeljno neko se oženi…

–          Gospodine, time što ćete uložiti u, uslovno rečeno, oglašavanje posla, imaćete i više klijenata.

–          Ja nemam klijente. Imam mladoženje i kad neko krsti neko dete…

–          Pa, to gospodine. Na to sam mislila. To su Vaši klijenti.

–          Aaaaaaa…

–          Ukoliko se oglasite, garantujem Vam da ćete da povećate obim posla. Ne moram to ja da radim za Vas, ali svakako bi bilo pametno da to uradite.

–          A da dođeš ti kod mene na ručak, da vidiš što mi dobar roštilj, da nabodemo nešto, pa da ti lepo objasnim što meni ne treba sajt.

I odem na ručak, ne da bih „nešto nabola“, već da objasnim čoveku zašto mu treba sajt. Prostor je ok, može to lepo da radi, ali:

–          Sajtove i to na internetu imaju zvučna imena, a ja nisam zvučno ime.

Sa gospodinom sam i dalje u kontaktu. I razgovor ide po principu „on u tamburu, ja u gajde“. Mada mi reče pre neki dan da sam ga skoro ubedila da me posluša, al’ da on „nije zvučno ime“…

Ovaj gospodin ima averziju prema računarima i internetu. Misli da to služi samo za igrice, jer u tu svrhu njegova deca koriste komp. A i za Facebook. Zato što nije imao ko da mu kaže kakve su sve prednosti interneta, zato što ni on nema želju za učenjem, zato i ima „jednog mladoženju“ nedeljno i tu i tamo za neku slavu ispeče uslužno koje prase, a tek ponekad neko zaluta na ručak u restoran kod njega…

Situacija 2 – Frizerski salon

Odem da malo sredim kosu u jedan frizerski salon u komšiluku. Salončić je krajnje simpa, a ne bave se samo kosom, već i pedikiorom, manikirom, šminkanjem… Upadne tu i gazdarica. Objasnim joj čime se bavimo i da imamo fin softver za frizerske salone. Ona u čudu:

–          Kome to treba?

–          Pa, frizerskim salonima.

Dogovorimo se da sutradan dođem i pokažem joj. Dođem sutradan. Ona pogleda program. Objasnim da ima i kartoteku klijenata, pa da program javi desetak dana unapred da može klijentu/klijentkinji da čestita rođendan, pa eventualno da da popust na neku uslugu tim povodom; da program prati kompletno protok novca: nabavka, prodaja, usluga, zarada, ostali troškovi… Da se zakazivanje vrši jednostavno: veže se klijent za zaposlenog, pa se kasnije kod obračuna zarada ima sve crno na belo: koliko je ko radio, koliko je zaradio (preračuna se procenat), program prati i slobodne dane/odmor/bolovanje, pa se ne može desiti da npr. istog dana većina zaposlenih ima slobodan dan; ima i deo koji se bavi „magacinom“: koliko je čega na stanju, pa se zna šta kad treba naručiti i ko naručuje, ima spisak sa podacima dobavljača (pa se može uraditi analiza za neki period koliko novca troši po dobavljaču, odnosno čiji su preparati najprodavaniji/najkorišćeniji), da može po svakom parametru programa da izvuče statistiku za koji god hoće period, itd.

Vidim da joj se program svideo. To i sama kaže. Kaže i da cena nije velika i da bi joj odgovaralo da ga ima. Pita je č’ može i neki pristojan sajt. Kažem da može i dodam da bi bilo pametno da se oglasi i na netu, itd. I sve je njoj super, ali:

–          Bila sam na moru. Znaš, išla sam u Tursku, pa sam se istrošila. Evo, i ovi moji (prim. аut. мoji = radnici) ima da me čekaju za platu. Jedan i otiš’o, kao neće da čeka. Svašta. – tu i radnice kažu svašta, a verovatno se misle u sebi da bi i one otišle da imaju gde. – Ide i škola. Moram da opremim ćerku u fulu. Jeste malo mamina maza, al’ mora da ima sve najbolje. A ja bi to sve uzela, al’ da me čekaš sa plaćanjem i da to bude na rate.

Kažem da je najbolje da se javi kad ima novca, pa da se onda opet vidimo i popričamo. Iako salonu fali krečenje, a ne bi bilo zgoreg ni da se poradi na enterijeru, da ne pričam da nisu ni obezbeđene plate zaposlenima – ova vlasnica je odlučila da je prioritet da ide na skuplji odmor i da „opremi ćerku u fulu“ za početak školske godine.

Ova gospođa ima problem zato što je niko nije naučio šta je prioritet. Ne može i jare i pare. Ako hoćeš da ideš na letovanje, pre svega za letovanje moraš zaraditi. Ne možeš ići na letovanje na uštrb radnika i posla.

Vlasnici ne razmišljaju da im posao zavisi od radnika… Zatim, tu je i ambijent.Po meni, moderan salon bi trebalo da ima par tableta umesto bajatih časopisa, lep ambijent, servilne i stručne zaposlene… Mislim da bi i udruženja privrednika (frizera, kafandžija, automehaničara i ostalih) trebalo da rade na tome da edukuju svoje članove. Jer, ako odustanemo od edukacije i novina u poslu, odustajemo i od razvoja biznisa. Ubrzo će i u Srbiji da počnu da funkcionišu ekonomski postulati kao i svuda u svetu:

 ako stagniraš – propadaš…

Neko će reći da je nemoguće raditi u ovim uslovima. Evo, moja mama stalno kuka da bi Sunašce i ja trebalo da nađemo posao (po mogućstvu na državnim jaslama, jer je to sigurica), jer ovako živimo od danas do sutra… Za mene je posao borba bez prestanka. Volim svoj posao. Da, nije uvek sjajno. I da, imam teške klijente. Ali svaki ugovoreni aranžman za mene je veliki uspeh.

Jeste, teško je. Ne da je teško, nego je horor! Ali imam cilj. Dajući sve od sebe, batrgajaći se u ovoj žabokrečini, bez ikoga da te pogura, preporuči, želim da jednog dana imam veliku firmu…

Ubeđena sam da je sve moguće. Moguće je, jer ja to tako hoću! Eto.

Advertisements

23 thoughts on “Ispovest PreduzetnicePočetnice – deo XIX

  1. Nuca says:

    Moram da dam komentar, da nemam komentar na sve ove komentare i ne znam ko je u pravu ili nije, ali samo napred ti sa svojim poslom to znas umes zelis mozes i prema tome ulazi u sebe i sve ce doci na svoje mesto, nebesa su jos neispitana. Veliki pozdrav i hvala za pomoc tvoju profesionalnu.

  2. Sve je to jedna velika ,,igra”. Ja sam da kažem svež u biznisu, radim tri godine. Do sada sam ustanovio da ljudi ne vole nadmene pametnjakoviće. Jednostavno je da ti moraš tom privatniku da predočiš kako bi to moglo da utiče na njegovo poslovanje. U koliko vidiš da je duduk i da se drži principa: ,,Dobro je ovako” i ,,Ako radi zašto da čačkam”, tu se ništa ne može promeniti. Čovek ima svoja shvatanja i to je to ideš dalje.
    Više puta se dešavalo da imam klijente koji su nadmeni,puni sebe, misle da više znaju o poslu, o problemima sa kojima se susrećem ali svakog dana i baš zbog tog stava, ne mojom željom, plaćali su i do 50% više nego što bi platili da su mene poslušali. U svakom slučaju ja se brinem da oni budu zadovoljni i da dođu opet. Najviše kiljenata dobijam upravo preporukom drugih sa kojima sam već sarađivao, tako je do sada bilo. 🙂
    Razumem ja čemu ti težiš i to je ok, ali naše tržište jednostavno još uvek nije spremno (makar neke grane) za takvim načinom poslovanja. Imam jedan dobar primer, poznajem vlasnika agencije za knjigovodstvo koji još uvek radi obračune peške a o kompjuterima da ne govorim ima jedan koji ne znam za šta služi, mislim da je Pentium 2. I o čemu mi da pričamo. Ako želimo promene, krenimo od školstva, mada je to samo moje mišljenje.

  3. Milivoje says:

    Prvo, postajanje milionerom je jako los motiv za otpocinjanje biznisa. Novac je samo kolateralna nagrada za kvalitetan rad na onome sto se ume i voli. Drugo, milionerka tesko da ces ikada i biti (sto nije nista posebno lose) jer razmisljas u kategoriji “mala sam firma” i “gajim dva zgepceta”, sto ukazuje na potrebu za sigurnoscu koja daleko nadmasuje spremnost za preduzimanjem ogromnog rizika koji je neophodan da bi se zgrnuo taj famozni milion. Trece, nikako se ne sme javno priznati notorna istina da je vecina klijenata glupa. Ako neko smatra da je rad sa ljudima sa nizim obrazovanjem (formalnim ili neformalnim) ili nizim IQ od njegovog bilo sta drugo sem izazovan – prodaja nije za njega. I glupljima se moze lepo prodati, samo je bitno ne nametati pamet kao prodajni argument. Najzad o samoj temi u uzem smislu: nisi dobar prodavac jer nisi stekla najbitniju osobinu uspesnog prodavca – efikasnu cost/benefit ocenu klijenta, u smislu da u kratkom periodu uspesno ocenis a) da li ces toj osobi uopste moci da prodas to sto nudis; b) koliko resursa ces morati da izdvojis za to i c) koliku korist ces od te prodaje imati. Edukacija klijenta ima smisla samo u smislu relativno visokih “implied odds” (tesko prevodivo, mozda “relativnih sansi”). Ako vidis da tip ne kapira ni koji mu je posao (“ja nemam neko ime”), od njega treba bezati kao djavo od krsta. Engleska poslovica, savrseno primenljiva u kapitalizmu, glasi: “Do not touch a beggar”! A pogotovo naivno zvuce apeli da nekakvu edukaciju trzista vrse esnafske organizacije. Svasta! Koja esnafska organizacija treba da edukuje vlasnicu salona da joj je potreban custom made softver? Udruzenje frizera Srbije? Drustvo za informatiku? Ako ona ne kapira prioritete, necete joj pomoci ni ti ni bilo kakva esnafska organizacija ciji je jedini smisao postojanja u Srbiji u svakoj bransi da reketira clanove i uhlebljuje nesposobnjakovice i propalitete. Kao sto je moralu mesto u crkvi, edukaciji je mesto u skoli. Tvoj posao je da prodas ili ustupis mesto nekome ko ce to uspeti bez “edukacije”.

  4. Vitkov says:

    E drugarice sam da ti kazem ne diraj mi meanicare ko boga te molim ne kvari mi biznis. Upravo naveliko derem jedno Kg mehanicara na konto njegove tehnoloske zaostalosti. Njegova deca imaju kompjuter i to svako svoj i po jedan lap top i mobilne koji pored sijaset funkcija imaju cak i funkcuju za rasterivanje komaraca iz prostorije u kojoj deluju. Avaj “tata” o prednostima tehnologije pojma nema pa se desilo sledece:

    Jednom se sa pomenutim tatom nadjoh i on mi kao kolega kolegi kaze da mu treba kardan za 75ticu i pojma nema gde to da nadje. Aj ja mu onako usput obecam kao pogledacu raspitacu se itd. Dodjem kuci kresnem ovaj moj dresh od kompa izguglam autotpad u zemunu koji ima delove za pomenuti model, ne budem lenj okrenem broj alo sefe treba mi to i to, moze brate ima kosta 3,500 dinara. I tako.
    Sretnem se opet sa onim taticom cija su deca u “fullu” Elem zlopamtilo nisam ali se setim kako je isti mene odro 150 evra kad mi je zapelo i rekoh ajd da mu vratim. Upitam ga sta je uradio za kardan, kaze nista.

    – e ja nesto ponedellji idem za italiju neki auto da dovezem mogu tamo se raspitam pa ti javim.

    – ajd kaze on

    Dodjem kuci posle para dana nazovem opet onaj otpad pitam jel ima kazu ima cena ista, ulogujem se na fejs nadjem sina pomenutog tate , stalno su online, posaljem poruku da kaze tati javio se cika vitkov kaze naso u italiji kardan za 75 i to jedva za 150 evra. Stize odgovor posle dobrih 20 minuta do pola sata reko tata da mu uzmes obavezno.

    I tako sad imam jednog za kojeg cesto putujem u italiju, za drugog u nemacku, treceg u francusku…itd.

    jos kad bi znali da mi je pasos isteko i ja sam zaboravio od kad sebe hahah

      • Duki says:

        Ali čijem poslu? 🙂 Golubovom poslu baš i ne šteti…
        Posmatraj ovako:
        Golub je rešio čoveku problem na obostrano zadovoljstvo. Da nije tako – ne bi ovaj kupio kardan za 150E.

  5. Neda says:

    Na zalost i tvoj je nacin poslovanja vrlo srpski – ti izgleda bolje znas od tvojih klijenata sta njima treba i pokusavas da im prodas nesto sto ne razumeju, i cudis se sto to nece da kupe… Tek kad se ti promenis i prilagodis njima, mozes da ocekujes isto od njih.

    • Constrictoria says:

      Svuda vidim priliku i pokušavam da je iskoristim. Na taj način kao privatnik trajem već 7 godina. Kad bih sedela i čekala da mi se neko javi ili padne posao s neba – ne bih mnogo toga uradila.

      Ovim ljudima sam ponudila svoje usluge/proizvode. Nisu prihvatili – ok. Navela sam svoje viđenje situacije.

      Iskreno da ti kažem: ne vidim svrhu poslovanja, ako ti cilj nije rast firme, a da bi to postigao ljudi bi trebalo da znaju za tebe…

    • Kikiriki says:

      Problem je sto hoces da prods hi-tech, NO-tech firmama. I onda se cudis kako to njima ne treba. Naravno da im ne treba jer njihova klijentela ne koristi internet i ne trazi friizerski salon na internetu, vec ide tamo gde joj je komsinica preporucila.
      Mnogo si pogresila temu, nazalost.

      Kikiriki

      • Kikiriki says:

        Jos da dodam, i ja se bavim tim nekim racunarima i webovima. I jako bih voleo da imam biznis kao ta frizerka, da je stabilan, da se ne siri i da mogu da odem na more.
        Ovo moje je super fora, ali malo malo ja ne znam sta ce biti sutra. Stalno sam na ivici noza. A da ne pricam da moram svakog meseca nesto novo da ucim ili sam propao, a frizerski zanat naucis jednom pa udri ceo zivot.
        Nije lako kad si programer 🙂

        Kikiriki

        • Constrictoria says:

          Pa, nije baš ni da frizeri ne bi trebalo dalje da se usavršavaju…:
          Fino sarađujem sa NoTech firmama godinama već. Poenta je da u 21. veku svi imaji sajt (bar to tako vidim). Recimo, besmisleno je da tebi nudim svoje usluge, ali nije frizerima, restoranima, automehaničarskim radnjama… Ok, objasnim ljudima zašto je dobro da imaju sajt ili program, približim im materiju i većina njih se odluči na kupovinu.
          I sa vlasnikom restorana sam skoro, pa dogovorila saradnju (pokazala mu kako to rade neki iz njegove struke…), još ćemo razmotriti neke stvari…

          Nije poenta teksta da nisam prodala program, nego (ponavljam se, al’ ‘ajd), nego da bi steukovna udruženja trebalo da organizuju i neki edukativni deo za svoje članove kako bi im posao rastao i razvijao se…

  6. Znam da nisi dijaloge snimala diktafonom, ali nešto ipak upada u oči (uši). Ne razgovaraš sa klijentima istim jezikom. Ili ih površno slušaš? Tvoje ideje su možda dobre, ali su to ipak TVOJE ideje (slučajnog prolaznika).

    Teško je to sročiti u jednom kratkom komentaru… Dopusti sebi MOGUĆNOST da klijenti nisu glupi, već da postoji neka logika koju ti nisi prepoznala. Npr: kako bi POSTOJEĆI KLIJENTI reagovali na tablete u frizeraju? Onda izadji na kraj sa tom (neizgovorenom) primedbom, pa idi dalje…Tragaj za takvom vrstom problema koji ti ovako potpuno promiču.

    Onda ćeš propgovoriti njihovim jezikom i sve će biti mnogo lakše…

    Puno sreće!

    • Constrictoria says:

      Nisam ni rekla da su glupi. Kako si to zaključio uopšte!?
      Poenta je da nisu upućeni kakve mogućnosti im donosi IT. Već sam napisala da je potrebna edukacija od strane strukovnih udruženja.

      Nije da ne razumem klijente (to si verovatno zaključio što nisam dala gospođi softver na rate), samo mi neke osobe deluju nepouzdano, pa se ne usuđujem da ulazim u riski poslovne aranžmane. Pouzdan partner nije neko ko ide na letovanje, a zaposlenima ne isplaćuje platu…

      • Možda nisi rekla, ali tako si ih prikazala: ne preterano bistre, arogantne, neobrazovane… Pročitaj sve ponovo, ali “njihovim očima”. A to, da samu sebe (i svoju ponudu) što češće treba da gledaš njihovim očima, je najbolji savet koji ti posle 20 godina bavljenja sličnim poslom mogu dati.

        “Kiselo grožđe” je odbrambeni mehanizam. Mnogo je pametnije da tražiš grešku u sebi. Npr. vlasnica frizerskog salona je verovatno sebični skot, ali ako ti je cilj da joj nešto prodaš ta “sitnica” ne treba da te demorališe – naprotiv! Medjutim – ako samo malo dublje kopaš, ustanovićeš da BAŠ NIKO NA SVETU za sebe ne misli da je glup ili pokvaren. Svako ima neke svoje razloge. Kada te razloge shvatiš – onda govorite istim jezikom.

        • Constrictoria says:

          U startu da se razumemo:

          1. uvek pišem onako kako mislim – nema tu metafore. To što se tebi dojmilo da ih “predstavljam kao glupe” vodi nas do tačke

          2. u Šumadiji se pretežno priča kosovsko-resavskim dijalektom, pa je normalno reći: treba didem, oći dumrem, obaška to…, onomad sam bio…, viš ti to, itd. Takav govor nije karakteristika Vojvidine, Beograda, Zapadne/Južne Srbije… – što ne znači da su ljudi, koji pričaju ovim dijalektom apriori glupaci.

          3. Bez obzira koliko mi je poslovni angažman potreban, trudim se da izbegavam rizične kombinacije, jer pored sebe brinem i o 2 žgepčeta i radim za pare – ne za slavu.
          Šta da sam ugovorila posao sa vlasnicom salona, a ona odluči da je prioritet npr. letovanje, a ne rata? Ugovori kod nas ne vrede mnogo – to i sam znaš.

          4. Poenta, ponavljam: poenta teksta je EDUKACIJA. Možda si preskočio deo (dok si bio fokusiran na to da sam NabeđenaBitch koja nema pojma o poslovanju, komunikaciji sa klijentima, itd) u kome kažem da bi strukovna udruženja trebalo da rade na edukaciji članova, kako bi njihov posao rastao i razvijao se, jer od toga svi imaju koristi (nova radna mesta, više novca, itd.).

          • Uh! Al se ti brzo raspališ… Ako voliš da ti komentare ostavljaju samo oni koji ti idu niz dlaku, nema problema (mada od toga nema neke naročite koristi)… I ne mislim da si wonabe-bitch – samo sam pokušao da ti pomognem da malo fokusiraš tu energiju i ideje koje definitivno imaš.

            Strukovna udruženja? Eto, recimo ja sam član odbora za kreativnu industriju privredne komore Srbije. Zvuči kao pravo mesto za pokrenuti stvari u pravom smeru? A kako je u “stvarnom životu” pročitaj ->ovde

  7. Nuca says:

    Odlicna prica, ja sam jedan od onih kojima treba reklama na netu, dosao sam do tvog teksta slucajno preko moje prijateljice, ako zelis da saradjujemo moj fiksni telefon je ********* traziti Nucu, pozdrav

  8. Situacije koje si opisala su vrlo česte u prodaji, a komentari tvojih klijenata govore da im ideja da imaju sajt/softver za salon nije postala bliska. Veština prodaje je važan deo znanja potrebnih za uspeh u poslovanju, i ako smem da kažem to je ono što ti je potrebno da bi ove i slične priče imale srećan kraj. Znanje o prodaji ne dolazi samo od sebe, i uvek je dobra ideja investirati u sticanje istog (npr kroz kurseve). Ovakve investicije se uglavnom mnogostruko isplate. Pozdrav.

    • Constrictoria says:

      Nisam komercijalista po struci, ali se silom prilika bavim i tim. Par puta smi davali oglas za komercijalistu, nudili fine uslove, ali je problem nastajao kada smo iznosili očekivanja (koja nisu nerealna – evo, time se bavim, pa postižem da ispunim mesečni plan). Problem prodaje je malo komplikovaniji kod nas, jer se ljudi ne drže “normalnih” tržišnih principa, pa se neke dobre ideje sa seminara ne mogu primeniti u praksi.

  9. Pera says:

    Ta iz frizerskog salona može da radi radnicama šta god poželi, da ih šikanira, ne plaća, i ako neka ode, druga će se sama pojaviti na vratima u toku od odmah. Kad imaš takav jedan nepresušan izvor radnika, koji hoće da rade za kikiriki, ili u ovom slučaju čak i za džabe, iluzorno je očekivati da će biti bolje tretirani.

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s