#mojedojkesuok – a tvoje?

Poznavala sam divnu ženu, požrtvovanu majku… Ne samo poznanstvo, već i familijarno kumstvo nas je vezivalo… Imala je sina. Ne znam koje reči da upotrebim da vam opišem tu divotu od žene. Šibali su je vetrovi života. Činilo se da kad god nešto hoće i želi, nešto drugo kaže „ne može“. Ne bih sad o svim stresovima kojima je bila izložena i o ružnim stvarima koje su joj se desile… Od svega je bila jača. Na oko krhka i slaba, a zapravo ZmajŽena.

Ona je bila profesorka srpskog jezika i književnosti. Malo zbog naklonosti ka jeziku, a malo i zbog nje, Filološki je bio moj izbor. Koliko mi je samo pomogla na početku studija kada sam bila izgubljena, zbunjena, preplašena… Koliko je imala strpljenja i volje da me nauči, da mi objasni. Bila mi je i drug. Još sa mojih 14 – 15 sam imala slobodu sve da je pitam, a ona sve da mi kaže. Nekako se između nas rodila neka spona…

Živela je za svoga sina. Sve je izdržala zbog njega. Jedina želja joj je bila da ga izvede na pravi put, da bude uspešan… I kada joj je to pošlo za rukom, kada je milo i pametno dete postalo uspešan mladić… ona se ugasila… Ugasila se tiho. Nikome nije javila da je kraj. Htela je da nas poštedi. Da ne znamo. Da je se sećamo onakve kakva je bila pre… Vest o njenoj smrti me je duboko pogodila. Preminula je letos. Još mi je sve sveže… Još uvek ne shvatam da kume nema… Sve mi se čini da ćemo se sresti na nekom porodičnom slavlju… Bila je divna žena…

Borila se dugo protiv karcinoma dojke. Urađena joj je i mastektomija. Dugo godina joj je bilo ok (ili nam je samo pričala da je sve ok – više ni sama ne znam). A onda je izgubila bitku…

Uvek  mi je pričala da moram da se samopregledam i da redovno posećujem lekara. Najviše sam se plašila samopregleda u godinama inflacije. Sve sam razmišljala „šta ako imam kvržicu, a nemamo para, a bolnice nemaju materijala…“. Iskreno, nikad mi nije svejedno kada se pipkam… A radim to često. Jednom sam imala kvržicu ispod pazuha. Ispostavilo se da je dezodorans kriv za nju. Dok nisam saznala šta je problem, bila sam u nekom nedefinisanom stanju: kao da je sve prolazilo pored mene, kao da se život dešavao nekom drugom…

Jednom godišnje posećujem lekara i radim ultrazvuk. Idem u jednu privatnu polikliniku i zadovoljna sam uslugom. I sada sam bila. I sve je ok.

Nisam htela da vas pričom o mojoj kumi prepadnem, zaplašim… Ona, jednostavno, nije imala sreće da bude izlečena… Ko zna šta bi bilo da se nije razbolela devedesetih… Možda bi sve bilo drugačije i da je ranije shvatila o čemu se radi i potražila pomoć lekara… Veoma je važno voditi računa o sebi. Potrebne smo porodici, prijateljima… Moramo biti odgovorne, pre svega, prema sebi. O nekim stvarima samo slušamo, pa nam bude žao kad čujemo neku tužnu priču, ali veoma brzo pomislimo da se to dešava uvek nekom drugom i sve zaboravimo. To je ljudski.

Ja vas sve molim da se usudite, da ne zaboravite, da se redovono samopregledate…

I sama volim da verujem da se neke stvari dešavaju drugima…

Ipak, svesna sam da to nije uvek baš tako.

Zato biram redovne kontrole. Pregled ne boli.

Moje dojke su ok, a tvoje?

Moje dojke su ok, a tvoje?

Advertisements

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s