Pušteni niz vodu…

Ne znam kojoj generaciji pripadate. Moja je generacija ona koja je puštena niz vodu… Da oteče… Pravo u kanalizaciju…

Mi smo bili Pioniri. Pred kraj osnovne je počela da se raspada VoljenaDomovina, SFRJ, a profani zbunjeni i dalje su nas učili da je naš najveći vrh Triglav i morali smo da se kunemo u BratstvoJedinstvo i da pevamo „Hej, Sloveni“ na svakoj školskoj priredbi. Onako, klinački, shvataš da nešto nije u redu i da te lažu, al’ guraš dalje…

Guraš do srednje škole (za koju su ti svi pričali da je provod do jaja, izlasci, momci, devojke, prvo pivo, prva pljuga…). I stigao si tamo, kad ono… Počinje inflacija. Ne da ne možeš da razmišljaš o pivu i pljugi, nego sa 15-16 aktivno razmišljaš šta ćeš sutra jesti i da l’ matori imaju još nešto u buđelaru… Zimi nema grejanja, pa svi sede u KvaziMontericama, sa rukavicama na rukama i kao pišu što profani diktiraju, jer nema se para za knjige… Onda jedan dan direktor kaže da idete kući dok ne prođe ciča zima… Inflacija i dalje drma…

Onda kreću protesti protiv besmislenih ratova, za bolje sutra… I tvoj život nekako dobija smisao. Trčiš posle časova na proteste. Murija ti kidiše na bubrege, ali ti znaš da se boriš za bolje sutra. I uporan si. I ponekad modar. I dalje si uporan.

U jednom trenutku dolazi neki Deda koji ubija inflaciju. Ti znaš da je i dalje loše, da je Tiranin još tu, ali se nadaš da će sad da počne ono vreme „pivo, pljuga, momak/devojka“… Cvrc. Neće. Kažu, čekaj da upišeš faks.

Izguraš nekako srednju i stigneš do faksa. Stanje u Zemlji (za koju više i ne znaš kako se zove) se ne može nazvati ni stanjem. Idemo opet: protesti, pendreci, bubrezi, modrice… Onda dođe Otpor i ti shvatiš da baš tu pripadaš. I daš celog sebe i dok su te jurili kerovi, i dok su te jurili oni s toljagama, i dok su padale bombe… Ti si se borio za BoljeSutra. Na faksu te profani gledaju kao bagru, jer si Opozicija. Fućka ti se za to, ti se boriš za BoljeSutra. I pored svih problema, ti nekako guraš faks.

Onda dođe trenutak, kad Tvoji pobede. I ti zastaneš i kažeš „Sad dolazi moje vreme. Za ovo sam se borio“. Sav srećan privedeš faks kraju, pokupiš diplomu i drekneš. „Svete, evo me!“ Cvrc. Svet ne čeka tebe. Skontaš da su snalažljivije StranačkeKolege uvalili svoje bulje negde. Jeste, ti si obrazovaniji i pismeniji od njih, al’ oni su se snašli. Ko ti kriv što si učio VelikeŠkole, a nisi se uvukao pravoj osobi na vreme?!?

I počneš da tražiš posao, sad gotovo ne verujući u „pivo, pljuge, momak/devojka“… Za neke si nekvalifikovan, za druge prekvalifikovan…  I dalje veruješ da si se borio za BoljeSutra, iako te PolitičkeKreature demantuju svakog dana… Ti se držiš svog Uverenja, jer samo ti je ono ostalo.

I onda se desi… Dobio si neki bedni posao ili ti se ukazala varijanta da pališ odavde. I onda počneš da radiš ili odeš. Ti bi da napreduješ, ali opet nisi podoban. Zašto? Zato. I tako tavoriš… I razmišljaš o onoj borbi za BoljeSutra. I dalje izlaziš na izbore…

I onda se desi trenutak kad prelomiš: il’ ćete ceo život neko jebati il’ ćeš da pokreneš sopstveni biznis. Već si puk’o i baš te briga… Shvatio si da je BoljeSutra MaloSutra… I počneš da radiš za sebe.

Bude teško, ali vidiš i one sa manje sreće i ludosti od tebe kako tavore i ne nadaju se ničemu… Već su prešli 30tu i više nisu konkurentni za dobijanje posla… Svi bi mlade i lepe…

I onda shvatiš da su ti godine pojeli džukci, ovi i oni. I shvatiš da su tvoju generaciju pustili niz vodu. Vi ste samo koleteralna šteta. Life is a bitch… I rešiš da ih sve podjednako ne voliš… I da te izbori više ne zanimaju… Svi se oni bore za Mojce.

I budeš u dilemi: da li bi jurišao na kornjače onda, da si znao šta će biti posle? U svakom slučaju si pušten niz vodu… Sutra je Sutra, a Mojca je Mojca… A ti si samo KoleteralnaŠteta…

Advertisements

3 thoughts on “Pušteni niz vodu…

  1. kraka says:

    U ovoj zemlji su već više od pola veka sve generacije puštene niz vodu. Nema tu velike razlike. Država brine samo o funkcionerima, njihovim porodicama i onim koji vole da podmite, stranke samo zamazuju oči i to samo svojim glasačima, oko ostalih se ne trude ni toliko. Niko ne brine ni o kome i ni o čemu, osim o svom dupetu.

  2. E. Uhvati mene ponekad žal za mladost-glupost i pitam se to “čemu sve”. Onda se setim dnevnika 2 RTS-a, Mire&Slobe&Co, bombardovanja, praznih prodavnica, ćelavih krimosa i sisatih pevaljki, skidanja patika i sl. i skapiram da smo ipak nešto izborili: polušansu za svoju decu da ne rastu u totalnoj patologiji. Jes da je ovo daleko od onoga što smo zamišljali, jes da nismo uspeli ni da prismrdimo “normalnom životu”, ali budimo realni: ovo je Srbija. Ako pogledaš istoriju, ovde nikada, ali ni-ka-da nije postojao “normalan život”. Niti će. Dakle, jedino što ostaje je parola: leave it, or lump it.

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s