DecaUlice

DecaUlice.
Neko će reći:
– Zar opet o njima?
DA! I KOLIKO GOD DA SE PIŠE MALO JE!

Njih znaš i ti. To je ono neugledno dete, od koga mahom svi uplašeno odvraćaju pogled. Volim da mislim da je to zato što se stide sebe samih. Ali, verovatno je istina drugačija… Mnogo drugačija…

Recimo, najverovatnije se gade jadnog i zapuštenog deteta. Verovatno već prebrajaju u mislima: "ima vaške, buve, šugu i ko zna šta još…"
Oni koji vode decu prave poveći luk oko ovog deteta misleći: "ko zna kakvu boleštinu može preneti mom detetu…".

Za nekoga su oni samo probisveti i vašljiva deca, narkomani, lopovi i ostali ljudski talog.

A da li im je palo na pamet da su to samo DECA? Da, deca. Deca koja nemaju sreće kao tvoje dete ili dete tvog rođaka, kuma, komšije, prijatelja…

U jedan lokal više ne idem. Došao je mali dečak da traži dinar. Znam da ne bi došao da ne mora. Bio je prljav i zapušten. Svejedno, on je morao da uđe i da traži dinar. Da li su ga na to naterali roditelji ili oni kome su ga rođeni roditelji prodali ili je, jednostavno, pobegao od roditelja, jer mu je bilo dosta svega…. Svejedno šta je razlog, ON je morao da dođe i da traži "neku paru". Fancy gosti su počeli da se zgražavaju. Dotrčao je konobar i zgrabio dete vukući ga napolje. Mučno. Skočila sam i dreknula:

– Otkud ti pravo da ga vučeš? Da malo ja tebe iscimam? Nisi ga ponudio ni čašom vode. Možda je žedan.

Pocrveneo je. Konobar. Dečak je pobegao. Ja sam ustala, pogurala kolica i krenula odatle. Dok sam plaćala, Konobar promuca:

– Nije do mene… Znate… ovaj… Gazda je naredio.

– Konj može da ima gazdu. Ti radiš za vlasnika ove kafane, ne za Gazdu. Vidiš kakva ti je svest? Naopaka, momak, naopaka. – pocrveneo je još više, a ja sam otišla sa mojim bebama.

Moje bebe ne prave razliku među decom.

Obraduju se i svojim vršnjacima i starijoj deci i deci sa posebnim potrebama i deci koja rade na ulici… Gledajući njih znam da smo se svi rodili nevini, neiskvareni, sa ljubavlju prema drugim bićima. Odgovorno tvrdim da je samo okruženje, samo sredina u kojoj smo odrasli od nekih napravila monstrume. Monstrum mi je svako ko nalazi opravdanje za bilo čiju patnju i čak ga, zbog te patnje, i prezire. Takvi su mi ogavni. Ogavni kao jedna gospođa od pre neki dan. Ružno je nazvati je gospođom, ružno je nazvati je i ženom, a ponajmanje majkom, babom… To nije osoba, to je zlo koje hoda.

Na uglu Batutove i Stanislava (tamo gde seku Bulevar) svakog dana jedan mali dečačić od 5-6 godinica stoji i prodaje papirne maramice. I po suncu i po kiši. On je uvek tamo. Videla sam par puta stariju ženu kad mu da koji komad hleba, a sa sobom vuče džak maramica. Uvek kada krenem da joj priđem, ona pobegne. Ne mogu da je stignem, jer guram dupla kolica. Dečačić neće da kaže ništa o njoj. Neka. Ne mora. Neću detetu da stajem na muku. On bi se igrao, išao u školicu, svašta bi radio… A  zapalo mu je da na smrdljivoj raskrsnici prodaje papirne maramice po suncu i kiši…

Nekako smo postali prijatelji. Tutnem mu čokoladicu, sokić… Onako u prolazu. Bebe mu mašu, smeju se… Nekad i viču "batatata", tako kažu "bata". On se nasmeši. Nasmeši se tužno. Oču su mu bistre i u njima vidim da bi hteo ceo svet, ali da je tu gde je… Želim mu da jednoga dana ceo svet bude njegov! Da bude srećan!

E, pa, pre neki dan nisam imala ni čokoladicu, ni sokić, nego odem do sanduka sa sladoledom u blizini i kupim mu jedan. To je videla ta MonstrumŽena. Ne mogu da verujem da je gledala šta ću ja sa tim sladoledom. Dečak je došao i uzeo sladoled. Iznenada iza mene se raskrešta ta ženturača:

– Šta mu kupuješ to? Jesi normalna? Imaš dvoje dece! A i on zaradi više od mene, a ti mu kupuješ.

Bila sam zatečena. Iz mene je progovorilo:

Pa, pi***ka ti materina, jesi li ti u svojih 5-6 godina radila, smrade neosetljivi? I šta te briga kome ja šta kupujem! Učim decu od malena da ne postanu kreten kao što si ti i tebi slični! – da napomenem da psovke ne koristim. Ali su pokuljale same iz mene… Ne znam šta mi bi…

Eto, i taj dečak je DeteUlice. I onaj što sa sestrom sedi na kartonu sa kutijom ispred sebe. I onaj mali što briše šoferke. I ona mala što tužno gleda u pekarski izlog.

Jeste, nisu okupani i garderoba im nije čista. Za to oni nisu krivi. Tako teško breme, a tako nejaka pleća… Zar vas to ne rastužuje nimalo? Ja bih plakala danima…

Mnogi pitaju kako da pomognu….

Dragi moji i drage moje,

najveća i najlepša pomoć DeciUlice jeste lepa reč. Da ih vidite kao ličnosti, a ne kao otpad društva. Zar ima veće pomoći od osveženja na vrelom danu? Postoji samo jedna organizacija kod nas koja se iskreno i srčano bori za ovu decu, za DecuUlice. To je Svratište. Ako želite, možete poslati sms, uplatiti novac na račun ili se dogovoriti sa ljudima iz Svratišta oko drugog načina pomoći.

Ostale institucije "kao pomažu", ali nikako ne zaborave da napomenu da su to "deca prosjaci", "deca iza kojih je više krivičnih dela", "deca koja se druže sa opijatima"…. I takvima je dozvoljeno da se bave decom?!? No, ovo je Srbija, pa nisam iznenađena previše… Zar tim ljudima ne dopire do mozga da su to samo D E C A? I kako se to država bori protiv BeleKuge? Kako? Kako kad jednu grupu dece sama marginalizuje? Tu grupu dece razvrstava kao kriminalce, narkomane, ološ… Znam da za sram ne znaju, ali zar nimalo savesti nemaju? Zar se tek tako daju kvalifikacije jednog DETETA koje nema sreće da bude voljeno, maženo i da odraste u zdravom okruženju? Prosto želim da postoji neka VišeSila koja će jednog dana takve išibati i reći im zašto im to radi… Ali nema pravde na ovome svetu…

Drugarice, drugari, poznanici, nepoznati,

iskreno, od srca najlepše vas molim da ako niste u mogućnosti da pomognete ovoj deci, da ih ne gledate zgroženo. Probajte bar da im se osmehnete… I to će im biti dosta…

Advertisements

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s