Sladoled

Ima puno poslastica koje volim. Na kraju krajeva, možete i pretpostaviti da sam veliki sladokusac i po mom imenu, zar ne? Da se ne lažemo, volim sve poslastice (što se može i na meni videti, ali srećom ovde me ne možete videti). Međutim, nekako preko leta ponajviše volim sladoled. I ne volim obične ukuse, a ni voćne; moja ljubav su teški, jaki ukusi. Ne volim ni sladoled od čiste čokolade. Najviše volim sladoled sa ukusom pistaća, butera, kikirikija, lešnika… Koliko se razlikuju nekadašnji sladoledi od današnjih? Mnoooogoooo. Sećate li se onih sladoleda iz detinjstva (bar mog detinjstva) koji su bili upakovani u kutujice kao fudbalska loptice i jeli se malom plastičnom kašičicom? E, kad sam bila mala, baš ti su mi sladoledi bili najlepši – pojedem sladoled, a ostane mi loptica. 🙂

Nije sladoled tek tako sleteo u poslastičarnice i sanduke. Ne, ne, ne. Sladoled je jedna od starijih poslastica na ovoj planeti. Još su stari Kinezi & co spravljali neku vrstu sladoleda mešajući slatke sastojke sa snegom. Kasnije je Marko Polo doneo ovu poslasticu u „naše“ krajeve. Nego, sve ovo je uvertira za jednu iritantnu pojavu. Naime, skoro sam na nekoj FG16 televiziji gledala neku emisiju o kulinarstvu i tema ove emisije je bila, pogađate, sladoled. Neka voditeljka je imala kecelju, pa joj je došla gošća, kojoj je, takođe, dala kecelju, pa su njih dve pričale o neprevaziđenim sladoledima iz domaće radinosti. Da se ne lažemo, ne može sladoled koji se smućka kod kuće da bude bolji od onog iz sanduka ili od onog iz poslastičarnice (naravno, ne bilo koje poslastičarnice), pa Bog.

A o kakvom su sladoledu njihova veličanstva pripovedala? To je sladoled u koji ide 6 belanaca i 6 žumanaca i pola kila čokolade i malo brašna i kilo šećera (malo parafraziram, ali sve su to pomenuti sastojci). Bez obzira što sam gurman i što patim od viška kilograma (ili sala, bolje reći), nikad ne bih strpala u sebe takvu kalorijsku bombu (meni je moja jetra, ipak, nekako bitna). Na stranu i taj nebulozni recept za sladoled, na stranu i one dve poznate (mada meni nisu poznate, ali kontam da kad se pojavljuju na TV-u sigurno su poznate po nečemu), dosadile su mi više te kulinarske emisije.

Da budem preciznija: jedan je Džejmi Oliver. Ne kažem da neka naša emisija o kulinarstvu ne bi mogla da bude zanimljiva, ali jednostavno, u nas zanimljivih emisija tog tipa nema. „Omiljena“ mi je ona naša propatriotski nastrojena poznata „spisateljka“ i profesorka koja ne zna pola azbuke. Da budem preciznija, to je ona čija sestra bliznakinja, kako čaršija kaže,  hara po Louis Vuitton, Prada, Givenchy i ostalim buticima po sred Pariza, a o našem trošku (koji je do skoro iznosio 7.000,00 EUR mesečno). Nekada se poštovao standard da sva TV lica moraju da imaju odličnu dikciju, te nikakve govorne mane, plus prijatan glas i izgled. Pomenuta gospođa nema ništa od pomenutog.

Ako nju zanemarim, setim se i onog wanna be umilnog dekice. Dekica za razliku od pomenute gospođe kraj sebe ima i kao nekog profi kuvara. U emisiji reklamira i neko posuđe. Kao, jaja će da budu perfektna jedino i samo ako se isprže u tom i tom tiganju i umute tom i tom mućkalicom. A kupus salata je jedino salata ako se isecka tom i tom seckalicom. Nije nego. Malo morgen (što bi reko počivši bivši predsednik SRJ i R. Srbije). U ovoj emisiji me najviše izluđuje kraj iste kad glavni dekica uvek kaže „mmmmmmmmmmmmm, kako je ukusno“. I ovde je zanemareno pravilo o dikciju, stasu i glasu.

Kad se manem dekice, iskoči mi ispre dočiju nešto što je po rođenju muško, a volelo bi da je žensko, al’ se plaši da to obznani, pa se trudi da bude Supermen. E to, nedefinisano polno, pravi limunadu i farba jaja za Uskrs i sve tako na red. Dikcija, glas, izgled i stas, su i ovde zanemareni.

Onda ima tu i jedan kao simpa momak, kome stalno neko bane na gajbu i on kao na brzaka smućka neku klopu. Ponekad dođe i koja riba na muvanje, al’ nekako jadničak uvek ostane praznih šaka. Kontam da je momak glumac  i da je kod nas mala bara, a puno krokodila u tom svetu, ali… Ako mi se pravi sendvič, isećiću dva parčeta hleba i tutnuti između njih šta mi padne pod ruku. Mislim, sendvič koji se pravi 45 min, pohuje i servira na tanjir nije sendvič. Možda je nekome ovaj momak sladak, ali meni je nekako ženskast. Da se razumemo, ženskasti mi nisu simpa.

A tek koliko ima no name voditeljki ovog tipa emisija, da ne pominjem. One, kao po pravilo, izgledaju kao da su krenule na posao pravednice koja radi kod Plavog mosta. Da ne grešim dušu, neke su čak i lepuškaste dok ne otvore usta. Ove karakondžulice ne mogu da se uporede sa prethodno pobrojanim voditeljima ovih tupavih formata. Zašto? Zato što su treš nad treševima, časna reč. Ponekad mi se čini da ih skupljuaju sa nekog hotlinea. Ono, do 00:00 vode kulinarsku emisiju, a od 00:00 kreću da se svlače i dahću u handsfree slušku pred budnim okom kamere.  

Ovaj blog je izvesni vapaj i molba TV stanicama da izbace ovaj format ili da ga urade profi. Tražim li mnogo kad kažem da bih ponekad volela da pogledam kulinarsku emisiju gde ću da naučim da spravljam neko fino jelo. Tražim li mnogo ako kažem da bih volela da kao voditelja/ku volela da gledam nekog smislenog ko izgleda pristojno, nije jednom nogom u grobu, zna sva slova azbuke, dikcija mu nije kao da je sišao s neke vrške čuke i nema „poznatog“ gosta/gošću da mu krasi pult u kuhinji (dok sa istim/om ćereta šta ima novo u svetu, te kako se boriti protiv globalnog zagrevanja ili SEKE)?.

Advertisements

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s