Red Vitezova Templara – osnivanje i uspon 1.

Red vitezova Templara je osnovan oko 1119. godine od strane Hugues de Payens (plemića koji je vodio
poreklo iz Šampanj regije u Francuskoj). Hugues de Payens je skupio svojih osam rođaka i tako započeo
red. Jedan od rođaka je bio i Godfrey de Saint-Omer (takođe poznat kao Gaufred, Godefroi ili Godfrey
de St. Omer, Saint Omer). Zajedno sa Hugues de Payens-om, Godfrey de Saint-Omer bio je jedan od
osnivača vitezova templara u 1119. Na samom početku, Red Vitezova Templara se bavio zaštitom
hodočasnika koji su putovali u posete svetim mestima. Kruži mit da su vitezovi bili toliko siromašni da su
Hugues de Payens i Godfrey de Saint-Omer delili jednog konja. Legenda kaže da je to i bila inspiracija za
Pečat1 templarskog reda.

templar_seal

I zaista, desetak godina skoro da niko i nije bio čuo za njih. U međuvremenu su se priklonili kralju
Baldwin-u II od Jerusalima, koji im je dozvolio da oforme svoj štab

u jugoistočnom delu Temple Mount-
a (Har haBáyit – hebrejski, odnosno al-haram al-qudsī ash-sharī – arapski; odnosno, ovo je deo Starog
grada Jerusalima), tačnije unutar Al Aqsa Mosque-a (islamsko sveto mesto u Jerusalimu, naširoko se
smatra i kao treće najsvetije mjesto u Islamu). Obzirom da je ovao mesto zapravo bilo ranije deo hrama
kralja Solomona, vitezovi su uzeli naziv “Siromašni vitezovi Hrama kralja Solomona” (na engleskom: "The
Poor Knights of the Temple of King Solomon"). Kasnije je naziv skraćen na “Vitezovi Templari” (odnosno
na engleskom Knights Templar).

al_aqsa

Kao što je i napisano, za Vitezove Templare se nije mnogo čulo tokom prvih desetak godina od
njihovog postojanja. Vest o njima odjeknula je širom Evrope tek posle veća u Troyes-u 1129. godine (u
francuskom gradu Troyes je 1129. godine papa Honorije II je sazvao veće koje je priznalo Red Vitezova
Templara i koje je rešilo izvesne sporove koji su uključivali i tadašnjeg biskupa Pariza). Tada vitezovi
Templari pokreću kampanju širom Francuske (i, uopšteno govoreći, Evrope). Naime, tražili su novčane
donacije, zemlju, kao i sinove plemenitog roda, koji su trebali da se priključe njihovom redu. Skupljanje
donacija i novih vitezova je bilo opravdano dvema stvarima:

a) svako ko priloži donaciju (u novcu ili zemlji) njome direktno pomaže odbranu Jerusalima

b) “kupuje” mesto u Raju

Ovakva akcija prikupljanja pomoći je urodila plodom i delom zato što je bila pod patronatom Bernarda
od Clairvaux2-a (Bernard od Clairvaux-a je bio vodeći crkveni čovek toga vremena, te nećak jednog od
početnih devet Vitezova Templara. Više o njemu možete pročitati na kraju teksta). vremenom, donacije
su bile sve veće, a Vitezovi Templari su postali samostalni monaški red. 1130. godine Vitezi Templari
su od kralja Asragorna II nasledili značajan imetak. Vremenom, svi vitezovi koji su se priključili ovom
redu su se odricali ovozemaljskih dobara, zaklinjali se na celibat i vernost „braći u Hristu“. Novi članovi
reda su davali i zavet siromaštva, i predavali sve što imaju redu. To je moglo uključivati zemlju, konja
i bilo koje druge predmete od materijalnog bogatstva, uključujući i radnu snagu (kmetove), i bilo koji interes u tadašnjim manufakturama. Templarski red je dobio na značaju naročito 1139. godine kada je
Papa Inocent II doneo dekret kojim su Vitezovi Templari slobodni da prolaze sve granice, a da ne plaćaju
nikome porez, te da nisu odgovorni nijednom drugom autoritetu do Papinom. Pretpostavlja se da je
Papa Inocent II bio ovoliko naklonjen Vitezovima Templarima, jer sam Bernard pomogao njegov izbor za
Papu.

Popularnost Reda Vitezova Tempalra je rasla Evropom, pa su se ćelije Vitezova Templara pored
Francuseke, javile i u Engleskoj i Škotskoj, a kasnije i u Španiji i Portugaliji.

Templari su bili elitna borbena snaga, visoko obučeni, dobro opremljeni i visoko motivisani. Jedno od
njihovih glavnih načela je bilo zabrana povlačenja iz boja. Međutim, nisu svi templari bili ratnici. Misija
većina članova je bila podrška -za sticanje sredstava koja bi se mogla koristiti za finansiranje i opremanje
malog postotka članova koji su se borili na prvim linijama fronta. Zbog takve infrastrukture, ratnici su
bili dobro obučeni i odlično naoružani. Čak su i njihovi konji bili obučeni za borbu. Za Vitezove Templare
mučeništvo u bici je bilo jedan od najslavnijih načina za umiranje. Bernard je zagovarao teoriju da mala
vojna snaga pod određenim uslovima, može pobediti daleko veću vojnu snagu. Sledeći njegovu teoriju,
Vitezovi Templari su postali zaista odlični taktičari. Jedna od njihovih najpoznatijih taktika je „juriš
skvadrona“. Naime, tu se radilo o sledećem: manja grupa vitezova i njihovi ratni konji bi se sabrali u vrlo
malu jedinicu koja bi galopirala punom brzinom na neprijateljske linije. Ovakav juriš je imao efekta na
neprijatelje, jer su neprijatelji bili vrlo zastrašeni i samom činjenicom da će Vitez Templar pre poginuti
nego odstupiti. Pored taktike, dobra logistika je Vitezovima Templarima omogućila da poseduju i
tadašnje najbolje „ratne mašine“ kao što su: balista, katapult, trebušet…

Pomenuta je logistika Vitezova Templara boraca. Sada ćemo ovde napisati još malo o ljudima koju
su činili logistički deo. Naime, dekret papae Inocenta II je išao na ruku Vitezovima Templarima. Nisu
plaćali poreze drugim državama kada su prolazili kroz njih, tako da su sav osvojeni plen zadržavali za
sebe. pošto je jedan od zadataka Vitezova Templara bio i čuvanje hodočasnika, ovaj red je došao na
jednu ideju. Naime, red Vitezova Templara je dao osnove današnjem bankarstvu. kada je hodočasnik
kretao na put, svraćao je u najbliše predstavništvo Vitezova templara u svom okruženju i donosio
dragocenosti „na čuvanje“. Zaduženi Vitez mu je davao dokument koji je govorio šta je hodočasnik dao
na čuvanje i koliko to zlatnika (ili druge dragocenosti) vredi. tokom puta, ako se desi nešto nepredviđeno
hodočasniku, hodočasnik je mogao da svrati u najbliže templarsko predstavništvo i da traži, recimo,
zlatnike na zajam. templari u tom „predstavništvu“ bi videli dokument koji je nosio i dali mu sav ili deo
novca. Naravno, oni bi mu izdali drugi dokument koji bi kazivao koliko je hodočasnik dobio, te koliko
ostaje Vitezovima Templarima od njegovog uloga. Kao i današnji bankari, i tadašnji Vitezovi Templari su
obračunavali u svoju korist (a na štetu zajmotrašca). kasnije nisu bili samo ograničeni na hodočasnike,
već su pozajmice ovog i sličnog vida davali čak i pojedinim vladarima (jedna od teorija zašto je ovaj red
ugašen, jeste i ta da im je vladar Francuske toliko dugovao, da bi u slučaju vraćanja duga bankrotirao ne
samo on, već i monarhija Francuska). Pored bankarstva, Vitezovi Templari su se bavili i drugim stvarima.
Naime, oni su bili vlasnici svih većih puteva koji su povezivali Evropu i Bliski Istok. Od plena su kupovali
i zemljište, gradili crkve i dvorce, ulagali u svoju vojnu snagu. Imali su čak i svoju flotu brodova. Bavili su
se i trgovinom: u Evropu su uvozili retke tkanine i začine, te ih prodavali. Takođe, određene proizvode i
sirovine iz Evrope su prodavali na tržištu Bliskog Istoka. Čak je jedno vreme i kompletno ostrvo Kipar bilo

u posedu Templarskog Reda.

Uspon Reda Templara je pratio i njihovo širenje u drugim zemljama (kao što je već u tekstu i rečeno).
Više o tome u narednom blogu.

1 – Pečat Vitezova Templara

Kao što je u tekstu i rečeno, osnovni pečat ovog reda predstavljaju dva jahača na jednom konju sa
jedne strane, a sa druge kupola (pretpostavlja se da kupola predstavlja kupolu crkve svetog groba). da
bi sačuvali pečate od zloupotreba, Veliki Majstor reda je čuvao kopije u posebnom sefu koji je imao tri
ključa. jedan ključ je on zadržavao kod sebe, a ostala dva su bila kod njegovih pomoćnika. Međutim,
svaka „ispostava“ je imala svoj pečat (znači, imali su jedan pečat koji je bio zajednički, ali da bi se na
tapijama razlikovale „ispostave“ koje su ih napisale, imali su sopstvene pečate). Neki od primera pečata
su sledeći:

Red u Nemačkoj je imao pečat sa dvoglavim orlom:

germany_seal

Red koji je bio stacioniran u Parizu ovakav:

paris_seal

U Provansi:

provanse_seal

Rišerenčers:

riserencers_seal

2 – Bernard od Clairvaux-a

Bernard iz Clairvauxa, O. Cist (1090. – 20.09.1153.) je bio franački opat i začetnik reforme cistercitskog
monaškog reda. Nakon smrti njegove majke, Bernard tražio ulazak u cistercitski red. Tri godine kasnije,
poslan je u osnivanje novog manastira u izolovanoj čistini Glen (poznatije kao Val d'pelin, oko 15 km
jugoistočno od Bar-sur-Aube). Prema kazivanju, Bernard je osnovao manastir 25.06.1115., i zarad toga
ime Claire Vallée, je promenjen u Clairvaux. 1129. godine, Bernard pomaže u radu Veća u Troyes-u.
Nakon smrti pape Honorija II, 14.02.1130, izbio je raskol u crkvi. Kralj Luj VI saziva Nacionalno veće
francuskih biskupa u Étampes-u. Bernard je izabran da sudi između suparnika papa. 1139. Bernard pruža
pomoć i na Drugom luteranskom saboru. Potom, Bernard prijavljuje učenje Petar Abelard-a Papi, koji

je sazvao Veće u Sens-u 1141. zarad rešavanja ovog spora. Uskoro pomaže i doprinosi kraju raskola u
Crkvi.
Kasnije, Bernard je pozvan u borbu protiv krivoverja koju je otpočeo Papa. Posle poraza Hrišćana kod
opsade Edessa, Papa naručuje Bernardu propovest Drugog krstaškog rata. Poslednje godine života
proveo je ožalošćen zbog neuspeha Krstaša, dok je čitava odgovornost zbog tog neuspeha pripisana
njemu. Bernard je umro u 63. godini života, nakon 40 godina provedenih u manastiru. Bio je prvi
cistercitskog redovnik kanonizovan u sveca.

StBernard

Advertisements

Comment

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s